Klabo i družina od zlata

Od Norveške sam video samo Oslo. A od Osla aerodrom, glavnu ulicu sa prelepom Kraljevskom palatom na svom kraju - ili na početku? - ogromnu prodavnicu komšijskih Lego igračaka iz Danske i stadion "Ulevol". Na njemu je, ispostavilo se, ona prava Piksijeva Srbija imala svoju "Labudovu pesmu", a da je to malo ko tada shvatio. Nijedan akord kasnije nije bio tako milozvučan kao taj koji je ispratio jubilarni, pedeseti gol Aleksandra Mitrovića u dresu sa nacionalnim grbom.

Jutro nakon trijumfa, koji je tog septembra 2022. doneo plasman reprezentaciji Srbije u "A" Ligu nacija u predvorje odlaska na šampionat sveta u Kataru, odjavljivao sam se iz hotela sa dve zvezdice, koji sam na razočaranje kolege snimatelja sam izabrao. Dok je na tastaturi uzalud tražio slova Š i Ć, ljubazni recepcionar je započeo razgovor.

- Da li ste sportski novinar? – upitao me je na norveškoj verziji engleskog jezika sa oštrim akcentom čoveka odraslog na severu Evrope, koji nije zaboravio na svoje poreklo na plažama oko Sautemptona.

- Jeees - razvukao sam odgovor i klimnuo glavom, očekujući čestitke zbog sinoćnje pobede.

- Da li ste posetili muzej Holmenkolen? - ispalio je kao iz topa.

- Noouu - nastavio sam, zatečen, u svom stilu, ni ne znajući da ga posedujem.

Taj visoki, mršavi čovek srednjih godina (znači, realno je da smo vršnjaci), nalik mojoj percepciji Harija Hulea u Nesbeovim kriminalističkim romanima, kratko se i ljubazno nasmejao, a onda poentirao.

- Naša istorija ne stanuje na "Ulevolu" nego u Holmenkolenu. Šteta je što tamo niste bili - zaključio je, vratio mi pasoš i na poziv šarmantne koleginice izgubio se u vidu lastinog repa.

- Šta reče ovaj? - upitao me je kolega snimatelj, koji sport prati toliko da se prethodne večeri u uvodnim minutima utakmice čudio kako je moguće da Mitrović postiže toliko golova, a igra u odbrani, ne praveći razliku između Stefana i Aleksandra.

U kratkim crtama sam mu prepričao da je Norveška svetska velesila u zimskim sportovima, a ne u fudbalu, što bi trebalo da mu je postalo jasno ovih dana, ako je uopšte negde "ukačio" da su održane Olimpijske igre čiji učesnici ne nose šortseve i majice kratkih rukava.

Sportisti te najređe naseljene zemlje Evrope potvrdili su dominaciju na snegu, pošto su u Italiji i četvrti put zaredom osvojili najviše medalja na Igrama. Ovoga puta zaustavili su se na broju 41, čime su za dva odličja popravili sopstveni i planetarni rekord iz Pjongčanga od pre osam godina. U Pekingu su 2022. izbrojali takođe rekordnih 16 zlata, a sada su prigrabili dva više, od čega je trećinu i to u šest različitih disciplina osvojio jedan isti čovek - Johanes Hesflot Klabo. Ako ga zdravlje posluži i ponovi isti rezultat u Francuskim Alpima za četiri i Juti za osam godina, izjednačiće se po broju najsjajnijih medalja sa najvećeg sportskog takmičenja sa neprikosnovenim Majklom Felpsom, koji ih ima 23.

Dok se takvo dostignuće sada može podvesti pod kategoriju "moguće", sa sigurnošću vam tvrdim da će moja naredna poseta glavnom gradu Norveške, ukoliko je ikada bude bilo, kao važnu podstanicu imati najstariji muzej skijanja na svetu. Jer, da bi nekoga razumeo, moraš ga upoznati. A istorija norveškog sporta, koliko god njene lepe stranice trenutno ispisuje i Erling Haland, stanuje u Holmenkolenu.