Godina koju Srbija neće pamtiti po uspesima u kolektivnim sportovima

Kada je Bojan Križaj u slalomskoj trci Svetskog kupa trijumfalno prošao kroz ciljnu kapiju u Markestenu februara 1983, mnogi su pomislili da se tadašnjoj Jugoslaviji smeši uspešna sportska godina. U pojedinačnoj konkurenciji bilo je sporadičnih uspeha, ali u reprezentativnim ekipnim sportovima "plavi" i "plave" pretrpeli su velike neuspehe.

Predolimpijska godina nije donela nijednu jedinu timsku medalju!

Svetski kup u vaterpolu smo propustili, na Eurobasketu doživeli smo debakl, dok su se dame posle pet pobeda u grupi suočile sa dva poraza u borbi za medalje. Na Svetskom prvenstvu u atletici, prvom u istoriji, Jugoslavija nije bila na listi 21 osvajača medalja, iako je baš te 1983. Dragan Zdravković pobedio legendarnog Sebastijana Koua, prethodno osvojivši zlato na dvoranskom prvenstvu Evrope.

Na sportskom nebu države sa preko 22 miliona stanovnika sunce je brzo zasjalo. Već naredne godine…

Jure Franko je u veleslalomu na ZOI u Sarajevu osvojio istorijsko srebro, dok je u Los Anđelesu nanizano rekordnih 18 medalja (sedam zlatnih), rezultat kojem danas nijedan nezavisni deo te države nije uspeo da priđe. Kroz prizmu ekipnih sportova - vaterpolisti, rukometaši i rukometašice su bili zlatni, košarkaši i fudbaleri bronzani. Sport je na gotovo svim nivoima prolazio kroz ekspanziju, jačao i skupljao pobede svrstavši SFRJ u ozbiljnu svetsku sportsku silu. Dominacija je krunisana pred sam raspad zemlje ostvarenjem višedecenijskog sna – osvajanjem Kupa evropskih šampiona od strane fudbalera Crvene zvezde.   

Srbija, prvo u zajednici sa Crnom Gorom, a posle i kao samostalna država, hrabro je prihvatila nasleđe nastavivši niz osvajanja medalja sa najvećih takmičenja. Iako klupski više nisu bili tako lako dostižni, u reprezentativnim timskim sportovima ređali su se uspesi. Izuzetak su bili periodi pod sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od maja 1992. do prve polovine 1995. i 2020. godina kada je celom svetu usled pandemije koronavirusa bilo onemogućeno da se nadmeće na sportskim borilištima.

Nažalost i 2025!

Posle odlične olimpijske godine i zapaženih ostvarenja u Parizu, očekivali smo nove radosti. I jesu ih doneli strelci, rvači, kajakaši, veslači, dizačica tegova, atletičarke, a posebno Angelina Topić osvajanjem bronze na Svetskom prvenstvu.

Međutim!

Oni u koje smo najviše pažnje i vere polagali – seniorske reprezentativne selekcije – pružile su nam stres, nerviranje i na posletku ogromno razočaranje. Muški i ženski timovi su u četiri sporta (košarka, odbojka, vaterpolo i rukomet) od 1995. do danas sakupili na najvećim takmičenjima (svetska, evropska prvenstva i Olimpijske igre) neverovatne 72 medalje! Znali su u jednoj kalendarskoj godini da nas obraduju i sa šest odličja 2001, pet 2016. i par puta sa po četiri 2017. i 2021. Nacija naviknuta na uspeh i koja je davno odbacila Kubertenovu tezu o važnosti učestvovanja, teško prihvata činjenicu, poražavajuću na kraju godine:

Nemamo nijednu medalju iz kolektivnih sportova, a prilika smo imali na pretek.

Rukometaši su početkom godine propustili Svetsko prvenstvo. Vaterpolisti, kao gospodari Olimpa, i posle sedam godina ostali su bez medalje na Evropskom šampionatu. Polufinale i četvrto mesto još uvek nije u skladu sa srpskim izuzetnim apetitom u ovom sportu.

Taman pošto su nas uverili da mogu da igraju egal sa jednim od najjačih timova u istoriji košarke, Svetislav Pešić i društvo doživeli su blamažu na Eurobasketu. Ništa bolje nisu prošle ni košarkašice. Ponadali smo se da odbojkaši na planetarnom prvenstvu mogu više kada su eliminisali Brazil i kada im se otvorio žreb, ali nisu. Brzo su ukočili. Odbojkašice, bez povređene Tijane Bošković, su neslavno predale dvostruku svetsku krunu. Nažalost, iako su na momente delovale sjajno, ni rukometašice nisu uspele da stignu do postolja na Mundijalu, mada se od njih to nije ni očekivalo. Time je iščezla i poslednja nada da će barem jedno zlato, srebro ili bronza zasjati na dresovima sa srpskim grbom.      

Jugoslavija je doživela 1983, a Srbija 2025! U nekadašnjoj državi se brzo razdanilo i zvezda je nepunu deceniju najjačim sjajem pratila jugoslovenske sportiste na borilištima svih meridijana. Da li će i ovaj put biti tako, ostaje nam da verujem i nadamo se, jer već za nekoliko dana Beograd je domaćin Evropskog prvenstva u vaterpolu, a od sredine januara i rukometaši izlaze na kontinentalnu pozornicu. Jedna medalja biće sasvim dovoljna za povratak na staze uspeha i slave.