Gde nam nestaju talenti?

Da li ste se ikada zapitali šta bi ostalo od srpskog fudbala da su Dragan Džajić, Dragoslav Šekularac ili Momčilo Vukotić otišli u inostranstvo sa 20 godina? Sigurno ne. Danas bismo verovatno govorili o njihovoj ceni, ali ne i o ostavštini. Možda bi oni profitirali, ali bi naš fudbal bio siromašniji, bez majstora koji su stvarali magiju pred očima publike.

U njihovo vreme granice za "izvoz" fudbalera bile su zatvorene, ali su tribine bile krcate, tereni puni ideja i majstorskog umeća. Danas su granice širom otvorene, ali su tribine praznije, a klubovi nervozni poput brokera na berzi koji traži trenutni profit.

Nekada se čekalo 28 godina na odlazak preko granice. I čekanjem se dobijalo. Publika je godinama gledala Džajića, Šekija, Pižona, Mocu, fudbalere koji su sazrevali pred njihovim očima. Kasnije je granica spuštena na 24, pa smo Piksija, Savićevića i Mijatovića gledali kraće, ali dovoljno dugo da postanu majstori i ono po čemu ih pamtimo. A danas? Danas se čeka punoletstvo, čisto forme radi. Suštinski, ni to. Klubovi sada prodaju "tinejdžere" čim prohodaju u seniorskom fudbalu, a taj potez pravdaju zakonom modernog vremena.

Zamislite Superligu u kojoj još igraju Dušan Vlahović, Strahinja Pavlović, Đorđe Petrović, Strahinja Eraković, Andrija Maksimović… Zamislite klubove koji ne rasprodaju budućnost zbog trenutne likvidnosti, već je strpljivo grade.

Neko će reći: "Ovo nije Jugoslavija od pre 60 godina, ovo su moderna vremena, a vreme je novac."

Tačno. Ali pitanje je prosto: da li baš sve mora da se unovči odmah?

A, brojke su neumoljive. Prema istraživanju CIES, samo Kanada od 2016. godine prodaje više fudbalera mlađih od 20 godina od Srbije. Kanađani su "izvezli" 71,3 odsto svojih mladih igrača, Srbija 64,7. Kada je reč o zaradi, Srbija je tek na 19. mestu sa 305 miliona evra. Hrvatska je, poređenja radi, zaradila 484 miliona. Razlika nije u talentu, već u strpljenju, trenutku odlaska.

Fudbaler sa 18 ili 19 godina nije gotov proizvod, već skica. Profesionalizam u velikim ligama ne trpi skice, tamo se traže gotove slike. Još dve godine u Superligi često bi bile razlika između karijere i onoga što nazivamo "bio je talenat".

U januaru će klubovi ponovo izložiti svoje najbolje mlade "proizvode". Razlozi su jasni: od ulaznica se ne živi. Ali ako iz domaćeg fudbala prodamo sve što vredi pre nego što sazri, šta nam ostaje? Trenutno bolji bilans na računu kluba, prazne tribine i siromašni tereni.

Za igrača, odlazak u veliki klub sa ozbiljnim sistemom rada može biti dobitak. Ali, prečesto se ti mladi fudbaleri odmah šalju na pozajmice, bez kontrole i jasnog plana razvoja. Tada se gubi nit, a talenat luta. Mnogi se nikada ne razviju do kraja, a većina se, brže bolje, vrati u srpski fudbal. Primera je mnogo, a vest o povratku mladog Lazara Jovanovića u domaće takmičenje samo je poslednja u nizu, daleko od toga da će biti i jedina. Možda je zato vreme da ponovo razmislimo o nekim granicama.