Ima Zvezda to nešto

Crvena zvezda je iz duplog kola izašla sa pobedom i porazom. To zvuči kao zadovoljavajući ishod i jednostavan opis dešavanja za vrlo turbulentna i emocijama ispunjena dešavanja u duelima sa Hapoelom i Virtusom. Crveno-beli su od petka do petka odigrali čak četiri utakmice. I ona protiv Spartaka je morala da se dobije, zbog četiri uzastopna poraza od rivala iz Subotice.

Većinu duela iznelo je 10 igrača, protiv Virtusa se pridružio Moneke. I baš u toj završnici protiv Bolonjeza videla se možda i glavna snaga ovog tima. Ratnički karakter. Da, mogli bi da igraju bolje. Da, nije trebalo da promaše devet slobodnih bacanja u drugom poluvremenu. Da, mogli su bolje da čuvaju Karsena Edvardsa. I ne, pored svega toga, neće se predati.

Ima ova ekipa temelje za izgradnju nečeg velikog. Ima u magacinu potencijala neiskorišćenih resursa. Ali dok trenutak rutinske kvalitetne igre ne dođe, ne traže se opravdanja već pronalaze putevi do pobede. Utakmica protiv Virtusa pokazala je da su igrači svesni misije na kojoj se nalaze. Da Zvezda poseduje kvalitet kao možda nikada ranije da dogura daleko. Ali da na tom putu nema prečica. Da jedna greška u napadu mora da se koriguje dobrom odbranom na drugoj strani. Da je sve važno, svaki zakačeni pas protivnika, svako bacanje za naizgled izgubljenu loptu, svako poštovanje talenta saigrača i suzbijanje sopstvene sujete. Bila je to timska pobeda posle dva vrlo bolna poraza. Od Partizana posle +16 i Hapoela kad je Zvezda igrala bolje nego protiv ekipe Duška Ivanovića, pa, ipak, nije bilo dovoljno. 

Ovaj tim Crvene zvezde može se personifikovati kroz Kodija Miler-Mekintajera. Kad smo razgovarali u Minhenu, nekoliko minuta po eliminaciji od Bajerna, pričao je kako će se vratiti još jači. Posle leta jakih individualnih treninga, zaista je bilo tako. Protiv Hapoela mu je zamerena loša selekcija šuta u završnici i to, pošto je Batler blistao u drugom poluvremenu. Već protiv Virtusa je sve bilo drugačije. Insistiranje na prodoru umesto šuta za tri poena, čak 10 asistencija, ali sve to bi trebalo da je u drugom planu. Jer, odbrana u četvrtoj četvrtini je ono što definiše Miler-Mekintajera. Nesalomivi karakter i želja za pobedom. On možda ne bi trebalo da bude glavni igrač ekipe, ali on to jeste. Do tog statusa je došao spontano i ličnim primerom. U ekipi postoje bar trojica četvorica talentovanijih strelaca od njega, ali on je tu da im čuva leđa. Da bude konstanta dok ostali ne zaigraju kako umeju. 

Crvenu zvezdu očekuju brojna gostovanja u Evroligi. Određena zimnica je napravljena u "Areni", ali da bi turneja bila uspešna, igra mora da bude podignuta na viši nivo. Ali i bez toga Zvezda ima nešto. Ima igrače koji nisu dobri samo kad je dobro i lako. I kad svaki šut ulazi. Pokazali su da će se boriti dok ne pronađu put do pobede. I kad je tako, onda i lopta hoće da se odbije na zicer u napadu za pobedu.