Superligaši u bekstvu od trofeja

Nekada je važilo načelo: ako nemaš snage za titulu, bar uzmi Kup. Trofej utehe, ali i potvrda ambicije, mala medalja karaktera koja je umela da promeni ukus cele sezone. U novijoj istoriji, pored Zvezde i Partizana, ovaj trofej podizali su fudbaleri Čukaričkog, Vojvodine (dva puta), Jagodine, a pamte se još i uspesi Železnika (SCG) i Smedereva (SRJ).

A danas?

Danas je Kup postao usputna stanica na koju članovi elite staju tek iz obaveze, takmičenje koje bi mnogi rado precrtali iz kalendara da ne moraju da se pretvaraju da ih zanima.

Međutim, kada se zagrebe ispod površine, postaje jasno da ovogodišnja odluka superligaša da u utakmice masovnijeg domaćeg takmičenja ulaze sa "hibridnim" sastavima nije nikakav hir, već sasvim racionalan potez. Liga koja na kraju sezone "jede" četiri kluba pretvorila je čitavu godinu u minsko polje.

U takvoj realnosti retko ko ima luksuz da troši snagu na Kup, lep, tradicionalan, ali potpuno neisplativ kada je glava u torbi. Zato se elita snašla: idealan tim ide "na led" (iako treneri tvrde da im je svaki najbolji, praksa, ipak kaže da nije tako), a kombinovani izlazi u Kup.

Rezultat?

Rezultat je takav da u četvrtfinalu imamo dva superligaša (tri ako Zvezda, kako se očekuje, preživi Dobanovce), i čak pet prvoligaša: Mačvu, Zemun, Grafičar, Jedinstvo Ub i Trajal.

Nije da iko omalovažava njihovu borbu i zaslužen plasman u ovu fazu takmičenja. Naprotiv, oni su zaista Kup shvatili ozbiljno. Ali simptomatično je da su iz takmičenja ispali gotovo svi članovi elite.

Partizan je prvi povukao nogu i posrnuo u Šapcu, potcenjen rival (Mačva) pretvorio se u dželata Srđana Blagojevića.

A, onda su kao lišće sa drveta u kasnu jesen otpadali: Čukarički, TSC, Mladost iz Lučana, IMT, niški Radnički, Železničar, Radnički 1923...

Šesnaestina i osmina finala pretvorile su se u pozornicu na koju favoriti izlaze samo da se pojave i odrade nastup pre nego što nestanu u mraku.

A kada se pozadina raščisti, vidi se suština. Fudbal u Srbiji ulazi u veliku rekonstrukciju. Liga će se smanjiti, prvo na 14, potom i na 12 klubova. Četiri tima ove sezone ispadaju direktno. To menja dinamiku, donosi strah, briše margine, smanjuje prostor za greške. U takvom pejzažu Kup ne može da bude prioritet, već postaje kolateralna šteta borbe za opstanak.

Trofej koji bi trebalo da donose slavu pretvoren je u teret koji remeti operaciju "preživljavanja". Da, u teoriji pobednik Kupa ide u Evropu, ali u praksi većina klubova razmišlja samo da ne sklizne u niži rang.

S druge strane, prvoligaši su dobili svoju šansu da sanjaju, iako i oni imaju istu situaciju sa skraćenjem lige.

I zašto da ne možda neko od njih ponovi podvig banjalučkog Borca iz 1988. godine i postane prvi prvoligaš koji je osvojio Kup Srbije.

U tome i jeste lepota ovog takmičenja, čak i kada mu neki svesno okreću leđa. Superligaši su ove sezone izabrali strah umesto ambicije. Prvoligaši ambiciju ispred straha.

I zato, bez obzira na to koliko se liga sužava, menja i traži stabilnost, Kup ostavlja tu mogućnost da sezona dobije svoj neočekivani, možda i najlepši preokret na kraju.