Kako je FIFA uspela da prevari Evropu?

Dan kada je FIFA svečano objavila da će Mundijal 2026. godine biti "mega", odnosno da se broj reprezentacija povećava sa 32 na čak 48, bio je za evropske selekcije nalik prolećnom jutru posle duge zime. Činilo se da put ka Americi postaje širok, umesto uske planinske staze za prolaz na najveću smotru fudbala. Avionske karte su u mislima već bile rezervisane i samo je ostalo da se "odrade" kvalifikacije. A onda je stigao hladan tuš. Evropljani su shvatili da su naivno poverovali u obećanje koje je FIFA servirala poput slatkog deserta, a začinila ga ljutim začinom.

Novi sistem kvalifikacija, isprva predstavljen kao prozor za "ravnopravnost", pretvorio se u ogledalo u kojem se najjasnije vidi da je Evropa zapravo ostala "kratkih rukava" i najviše o tome bruji Italija, koju je realnost surovo vratila u baraž.

"Nije fer što se u Južnoj Americi šest ekipa direktno kvalifikuje, a sedma ide u baraž, dok su u Evropi grupe veoma zgusnute i napete. Nekada je najbolja drugoplasirana reprezentacija išla direktno na SP", rekao je selektor Đenaro Gatuzo.

I dok se svet širi, UEFA se sužava. Južna Amerika je tako stigla do šest sigurnih mesta, Afrika do devet, Azija može isto toliko, a KONKAKAF zahvaljujući domaćinstvu i novom sistemu do rekordnih šest ili sedam. Čak je i Okeanija, "večiti prosjak na pragu FIFA", dobila direktnu kartu i još jednu priliku kroz baraž.

Podsetimo, dodatne dve karte za Mundijal stižu kroz interkontinentalni baraž u martu, gde učestvuje šest reprezentacija: po jedna iz Afrike, Azije, Južne Amerike, Okeanije i dve iz KONKAKAF.

A Evropa?

Dobila je formalno tri mesta više nego u Kataru, ali ako se pogleda unazad, svega plus jedno u odnosu na Francusku 1998. Najmoćniji kontinent svetskog fudbala sada ima 16 mesta i ništa više. Za kuću koja je decenijama "hranila" i bogatila svetsku igru malo u odnosu na druge kontinente.

Sa druge strane, shvativši da je "izigrana" UEFA je, želeći da udovolji favoritima, kvalifikacije pretvorila u brzu traku sa 12 grupa i isto toliko direktnih putnika. Drugoplasirani idu u baraž, a njima se pridružuju i četiri selekcije iz Lige nacija, još jedna komplikacija bez mnogo logike. Rezultat? Favoriti su uglavnom prošli bez ogrebotine, uslovno rečeno malih nema nigde, nema pravog iznenađenja (možda Škoti), nema novog evropskog debitanta (mada prilika postoji posle baraža u martu), nema fudbalske romantike...

Samo Italija ostaje kao metafora celog sistema, velikan koji je upao u rupu iskopanu u godinama kompromisa između FIFA i UEFA. A Evropa, iako formalno "dobitnik" tri mesta, posle novog sistema izgleda kao putnik kome su obećali prostran apartman, a onda ga smestili u sobu bez prozora. U priču neprijatnih iznenađenja možemo da dodamo i Srbiju, s obzirom na dva vezana plasmana na najveću smotru fudbala, donekle Švedsku i Dansku, ali oni će imati još jednu šansu kroz baraž.

I dok FIFA mašta o Svetskom prvenstvu sa 64 reprezentacije, "Starom kontinentu" ostaje pitanje koje odzvanja: kako je od najvećeg stola došla do mesta na kraju sale u Cirihu?