Kad Španiji gori, pojavi se Merino: Čovek za velike golove

Neke igrače pamtiš po golovima. Neke po utakmicama. A neke vezuješ za trenutak kada utakmica mora da bude rešena. Mikel Merino je upravo takav igrač za Španiju.

U Splitu je ponovo uradio ono što mu je postalo gotovo zaštitni znak. Španija je protiv Hrvatske gubila 1:0, delovala je daleko od svog najboljeg izdanja, a Luis de la Fuente je na poluvremenu poslao Merina na teren. Dovoljno mu je bilo 45 minuta.

 

 

Prvo je u 61. minutu pogodio posle dodavanja Danija Olma, a onda u samom finišu, u 89. minutu, utrčao iz drugog plana i volejem završio akciju za potpuni preokret. Španija je slavila 2:1, a Merino je još jednom postao čovek odluke.

I baš tu počinje zanimljivija priča, jer ovo odavno više nije samo jedan bljesak.

Nemačka ga je prva učinila besmrtnim

Ako postoji utakmica koja je promenila način na koji se govori o Merinu u reprezentativnom dresu, onda je to četvrtfinale Evropskog prvenstva 2024. protiv Nemačke.

Španija i domaćin turnira stigli su do produžetaka, a kada je izgledalo da će odluka pasti na penale, Merino je u 119. minutu utrčao u kazneni prostor i glavom pogodio za 2:1.

 

 

Nije to bio pogodak koji je samo upisao njegovo ime na semafor. To je bio gol koji je Španiji otvorio vrata puta ka tituli prvaka Evrope.

I zanimljivo je da Merino ni tada nije bio čovek od kojeg se očekivalo da nosi napad Španije. Njegova vrednost bila je u tome što dolazi iz drugog plana, pojavljuje se tamo gde ga protivnik najmanje očekuje i koristi ono što ima možda bolje od većine vezista, a to je osećaj za prostor. Najbolji je u tom segmentu.

Mundijal

Dve godine kasnije priča je dobila potpuno novu dimenziju. Na Svetskom prvenstvu 2026. Merino je postao čovek za nokaut fazu.

Protiv Portugala u osmini finala Španija je stigla do produžetaka, a onda je Merino pogodio za 1:0 i poslao svoju reprezentaciju u četvrtfinale.

Nekoliko dana kasnije provi Belgije epilog je bio isti. Opet dramatična utakmica, izjednačen rezultat. Opet Merino. Ušao je u završnici i samo dva minuta kasnije pogodio za 2:1.

Dva gola u dve nokaut utakmice Svetskog prvenstva. I to u kakvim trenucima.

Od rezerve do čoveka odluke

Posebno je zanimljivo što Merinova priča nije klasična priča o neprikosnovenom starteru. Ali se ističe u prvi plan kao da jeste.

De la Fuente ga često koristi kao čoveka koji ulazi kada utakmica već ima svoj tok i kada je potrebno promeniti ritam, dodati fizičku snagu, napasti prostor ili pronaći gol.

Sam Merino je posle Hrvatske priznao da mu nije lako da bude rezervista i da želi da igra od prvog minuta, ali je istovremeno pokazao ono što je možda najveća vrednost ovakvog igrača, kada dobije šansu, ne traži izgovore. On pokušava da promeni utakmicu.

 

 

Sin čoveka koji je već bio tamo

Možda je sudbina ovu priču napisala mnogo ranije nego što je Mikel Merino postao svestan njenog značaja.

Njegov otac Anhel Migel Merino bio je profesionalni fudbaler i vezista koji je tokom karijere igrao za Osasunu, Seltu, Las Palmas, Leganes, Burgos i Seutu. Za sobom je ostavio gotovo 550 profesionalnih utakmica i 54 gola, a najbolje godine proveo je upravo u Osasuni i Selti.

Bio je igrač koji je, poput sina, umeo da stigne iz drugog plana i pronađe put do protivničkog gola. Postoji jedan detalj koji ovu porodičnu priču pretvara u nešto mnogo veće.

Godine 1991, dok je Mikel još bio daleko od rođenja, njegov otac je sa Osasunom gostovao u Štutgartu u Kupu UEFA. Postigao je gol u pobedi španskog kluba 3:2 i proslavio ga trčanjem oko korner zastavice.

 

 

Tri decenije kasnije, Mikel je došao na isti stadion. I bacio Nemce na kolena. Proslavio je gol u stilu njegovog oca.

Nije to bila unapred smišljena predstava za kamere. Mikel je tu proslavu već znao, gledao je snimke očevog gola i koristio je kao svoju. Samo što niko nije mogao da zamisli da će je jednog dana ponoviti na istom mestu, u utakmici koja će i njemu promeniti karijeru.

Otac je tada rekao da ga je sin već "nadmašio" i da mu je to bio jedan od najemotivnijih trenutaka u životu. Teško je pronaći bolju simboliku za jednu fudbalsku porodicu.

OD OSASUNE DO VRHA

Sa 18 godina Mikel je debitovao za Osasunu u drugoj ligi, u periodu kada je klub prolazio kroz ozbiljne probleme. Pravi proboj stigao je u sezoni u kojoj je Osasuna izborila povratak u Primeru.

Merino je tada postao jedan od lidera ekipe. Postigao je sedam golova, od kojih čak šest u poslednjem mesecu sezone, i upravo je njegova sposobnost da iz veznog reda stigne u završnicu bila jedan od razloga zbog kojih je Osasuna uspela da se vrati među najbolje.

Već tada se videlo ono što danas toliko dobro funkcioniše u reprezentaciji. Merino nije morao da bude klasični ofanzivac da bi pravio razliku pred golom. Njegova najveća prednost bila je sposobnost da oseti trenutak. Da se pojavi iza leđa čuvara. I da, kada se ukaže prilika, bude nemilosrdan.

Posle Osasune usledili su Dortmund, Njukasl i Real Sosijedad. U Nemačkoj nije odmah dobio pravu priliku, u Engleskoj je počeo da shvata koliko fizički fudbal može da ga promeni, a u San Sebastijanu je napravio sledeći veliki korak.
Tek tada je od velikog talenta postao kompletan vezista. Današnji Merino nije samo proizvod talenta ili srećnih okolnosti.

On je proizvod puta. Drugog plana. Stalnog dokazivanja. Na prvi pogled deluje tromo, sporo i gotovo nezgrapno. Kosi se sa standardima modernog fudbala.

Ipak, pamet, osećaj za prostor i fudbalski vic. Ona prosta fudbalska intuicija. Razonoda. To je Merino. Zato i jeste retkost.