Najpre je selektorka odbila novinarsku molbu da prokomentariše događanja u domovini, a onda su se ona i njene izabranice opasno zamerile iranskim vlastima odlukom da ne pevaju himnu pre meča sa Južnom Korejom, ovog ponedeljka.
Pomenuto ponašanje shvaćeno je kao vid protesta protiv iranskih vlasti, zbog čega je usledio niz verbalnih napada na njih na nacionalnoj televiziji. Devojke su nazvane državnim neprijateljima, zbog čega ih treba "suočiti sa žigom sramote i izdaje", odnosno "strogo kazniti". Što su mnogi shvatili kao otvorenu pretnju smrtnom kaznom, po povratku u zemlju, gde su se takve stvari dešavale i dešavaju.
"Iranske fudbalerke imaju još jednu utakmicu na ovom turniru. Pretnja njima i njihovim porodicama kod kuće ne prestaje sa zadnjim sudijskim zviždukom. Istorija nas je tome naučila.
FIFA i Azijska fudbalska konfederacija moraju izdati jasnu javnu izjavu kojom potvrđuju da svaki igrač koji se takmiči pod njihovom nadležnošću ima bezuslovno pravo na bilo kakvu reakciju ili izostanak reakcije, na vlastitu nacionalnu himnu", oglasio se i apelovao bivši australijski fudbaler i borac za ljudska prava Krejg Foster.
Prethodni put kada je najpopularniji sportski događaj na svetu održan u Severnoj Americi, SAD su bile doživljavane kao "poslednja teritorija" koju fudbal još nije pokorio. Evo šta se sve promenilo od tada.
Manji broj fudbalerki odlučio je da ostane u Australiji i nastavi karijeru, pa tako Fatemeh Pasandideh i Atefeh Ramezanisadeh danas nastupaju za Brizbejn Ror.
Mundijal 2026
Sports Press Photo, SPP Sport Press Photo. / Alamy / Profimedia
Ostavite komentar