Drama srpskog trenera Branka Katića u Iranu: Put od 1.300 kilometara nade do Vana, a onda od Istanbula za Srbiju

Sirene su presekle planove za put u Dubai, a nekoliko minuta kasnije zemlja se zatresla pod nogama Branka Katića. U tišini aerodromske čekaonice, deset minuta pre poletanja, rat je zakucao na vrata njegovog života u dalekom Iranu.

Umesto leta za Dubai, na aerodromu u drugom po veličini gradu Isfahanu, detonacija. Umesto četiri dana odmora, put dug 1.300 kilometara ka granici sa Turskom i jedna velika neizvesnosti. Trener Sepahana shvatio je u tom trenutku da fudbal više nije u prvom planu. Prva misao bila je porodica. Druga, kako izaći iz zemlje u kojoj je do juče sve delovalo normalno.

Sepahan je, inače danas drugoplasirani tim iranskog prvenstva, ali iza te sportske činjenice stoji priča o lojalnosti i hrabrosti.

Srpski trener Branko Katić juče je, preko turskih gradova Vana i Istanbula, stigao u Beograd, a u emotivnoj ispovesti opisao je život u Iranu od jula do prve detonacije, borbu za titulu, kao i kako je izgledao put do Srbije. 

"Još oko našeg Božića krenula su upozorenja da bi bilo dobro da napustimo. Tada sam bio kod kuće i već smo bili u kontaktu sa ambasadom. Uprkos svemu, odlučio sam da ostanem. Radilo se i treniralo normalno. Počeo je drugi deo prvenstva, igrali smo utakmice, istina bez publike, ali se igralo. Ništa nije ukazivalo da će situacija eskalirati", rekao je u Branko Katić, trener golmana u Sepahanu za Arena sport. 

Život između Isfahana i Teherana

Isfahan, drugi grad po veličini u Iranu, bio je njegova baza. Teheran je, uprkos protestima, funkcionisao gotovo uobičajeno kako ističe srpski trener. 

"U Isfahanu su protesti trajali samo tri dana. Policija je izašla na ulice i sve se brzo smirilo. Živeo sam u hotelu sa poznatim italijanskim trenerom Gabrijelom Pinijem. Rečeno nam je da ne izlazimo posle sedam uveče, hotel je iz bezbednosnih razloga zatvaran. Ali posle ta tri dana, grad je živeo. Ljudi su radili, kafići su bili puni. Nije se osećalo da se sprema rat."

Ipak, poslednje dve nedelje donele su tihe, potmule slutnje.

"Pričalo se o fudbalu, ali se osluškivalo šta se dešava oko pregovora. Da li će početi rat ili neće."

Deset minuta pre leta, eksplozija

Prošlog petka Sepahan je igrao utakmicu u Teheranu. U noćnim letom ekipa se vratila u Isfahan. Uprkos remiju, trener je odlučio da tim časti sa četiri slobodna dana, mnogi su odlučili da otputuju u Dubai, makar nakratko pobegnu od tenzije.

"Gabrijel Pini i ja krenuli smo u subotu ujutru ka aerodromu. Let je bio u 11, a već u devet smo bili tamo. Čekirali smo se, prošli pasošku kontrolu. Sve je bilo normalno."

Deset minuta pre ukrcavanja stigla je poruka od igrača koji su već bili u Dubaiju, aerodrom je blokiran, niko ne može da izađe iz zemlje.

"Odgovorili smo da čekamo ulazak u avion. Tri minuta kasnije, prva detonacija. Jaka. Grad se zatresao. U okolini Isfahana, na 60–70 kilometara, nalaze se nuklearna postrojenja. Udar je bio snažan. Tada je krenula panika."

Putnici su izbačeni sa aerodroma. Na istom kompleksu nalazi se i vojni aerodrom koji je ranije bio meta napada.

"Nisam želeo da odem bez prtljaga. U njemu mi je bio ceo život. Posle pola sata vratili smo se unutra i uzeli stvari. Internet je tada još radio, odmah sam javio kući da je počelo, ali da ne brinu."

Put dug 1.300 kilometara

Klub je reagovao brzo.

"Sepahan je bio maksimalno korektan. Dobili smo vozače i krenuli ka turskoj granici. To je put dug 1.300 kilometara. Krenuli smo oko jedan posle ponoći."

Tokom vožnje internet je nestao. Poruke su kratko funkcionisale preko srpske mreže MTS, a potom je i ta veza utihnula. Klub je uplatio specijalne pakete za međunarodne pozive kako bi mogli da kontaktiraju porodice.

"Put nije bio dramatičan. Stajali smo da odmorimo. Ljudi su se ponašali normalno. Saobraćaj je tekao bez panike. U tom delu Irana nismo čuli avione ni bombe. Kao da je rat bio daleko, a opet svuda oko nas."

Na granici sa Turskom nije bilo gužve. Vojska ih je zaustavljala na nekoliko punktova, ali ime kluba i prisustvo Gabrijela Pinija koji je osvojio titulu sa Esteglalom otvarali su rampe.

"On je veliko ime tamo. Ljudi su ga zaustavljali da se fotografišu. U trenutku kada odlaziš iz zemlje, staneš da se slikaš. Baš nije bilo nikakvih problema"

Van, Istanbul, Beograd

U Vanu je Katić prespavao. Let za Istanbul bio je tih, gotovo sablasan.

"Na granici Turske nije bilo nikoga, iako smo imali informaciju da će biti gužva. U međuvremenu sam kontaktirao prijatelja koji radi sa Saletom Stanojevićem da me sačeka na toj granici. Naš konzul je u međuvremenu kontaktirao granične vlasti dao naše pasoše kako bismo prošli sve bez problema. Nije bilo ni potrebe jer je granica bila gotovo prazna".

U toku puta Katić se čuo i sa jednim srpskim odbojkašem.

"Zvao me je jedan naš odbojkaš. Mislim da se zove Vuk, zaboravio sam mu prezime. On je čekao vizu od kluba da napusti Iran. U međuvremenu je dobio tako da je i on mislim istom rutom došao do Beograda".

Umoran od puta Katić je odlučio da prenoći u Vanu.

"U Vanui sam prespavao, a onda sam se uputio u Istanbul, dok je Pini otišao odmah jer je imao konekciju za Bolonju. Iznenadio sam se kako je izgledao aerodrom u Istanbulu. Ogroman, a skoro prazan zbog otkazanih letova. Čudna atmosfera, kao da je vreme stalo."

Od juče u Srbiji

"Bezbedno sam stigao, hvala Bogu."

Ne krije Katić da je u kontaktu sa ljudima iz hotela u Isfahanu.

"U kontaktu sam sa jednom devojkom koja tamo radi, kažu da normalno sve funkcioniše. Čuju se eksplozije u daljini, tamo gde se gađaju ta nuklearna postrojenja."

Srce je ostalo u borbi za titulu

Uprkos svemu, Branko razmišlja o povratku.

"U kontaktu sam sa jednim trenerom. Rekao sam im da mogu da računaju na mene. Želim da se vratim. U borbi smo za titulu."

Sepahan je do 22. kola imao isti broj bodova kao najveći rival Esteglal sada je u prednosti. Posle remija, zaostaju dva boda, a do kraja je ostalo još osam kola.

"Imamo dobar raspored, oni teži. Šansa postoji. Ugovori nam traju. U klubu veruju da će se situacija smiriti za mesec dana. To su naše želje. Šta će biti videćemo."

Između detonacija i treninga, između granica i stadiona, ostala je jedna jednostavna istina: fudbal se igra zbog titula, ali život se čuva zbog onih koji kod kuće čekaju poruku da je sve u redu.

Nažalost ovaj rat nije prošao bez žrtava. Stradalo je 20 mladih odbojkašica, ali Katić o tome ne zna mnogo. 

"Mi smo bili u putu kada se to desilo. Tek sam u Srbiji pročitao o tome i ne znam ništa šta se desilo. Baš sam pogledao na karti gde se to nalazi", zaključio je Katić uz želju da se što pre vrati u Iran.