Veljko Paunović ekskluzivno za TV Arena sport: Svilar ne želi više da brani za Srbiju, zvaću Željka Obradovića

Pretposlednjeg dana oktobra, Veljko Paunović prihvatio je ponudu Fudbalskog saveza Srbije da preuzme A selekciju naše zemlje, danas je održao prvu konferenciju za medije u svojstvu naslednika Dragana Stojkovića, na početku blic priprema za poslednje mečeve kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2026, sa Engleskom 13. novembra u Londonu i Letonijom tri dana kasnije u Leskovcu, da bi posle dugog "druženja" sa "sedmom silom" odvojio vreme i za intervju za TV Arena sport. 

Naš ugledni TV komentator Goran Svilar najpre je skrenuo pažnju sagovorniku na ugled, poštovanje, pa i obožavanje koje uživa u svojoj otadžbini, jer svi dobro pamtimo titulu svetskih prvaka sa omladincima 2015. godine. 

"Mogu da kažem da sam najsrećniji čovek na svetu, kada i dan-danas, ne samo u našoj zemlji nego i inostranstvu, srećem ljude koji mi kažu koliko im znači to što je cela jedna generacija uradila za naš narod. Bili smo prvaci sveta u fudbalu, a to je jedna veoma teška stvar da se postigne. To je jedna od najlepših uspomena, koja će me ceo život pratiti. Kao prvi dan. Kadgod se spomene taj podvig, pogotovo način na koji smo to ostvarili. Ali, to je prošlost, dolazi novo vreme, gde treba svi zajedno da se upregnemo, da napravimo prvi podvig sada", rekao je Paunović na početku razgovora za našu televiziju.

Srbija je zemlja s mnogo više uspeha u nekim drugim sportovima nego u fudbalu, pa je pitanje da li je i šta od iskustava drugih selektora, trenera, igrača.. eventualno primenjivo na teritoriji najvažnije sporedne stvari na svetu.

"Puno može da se nauči iz naših drugih sportova, pogotovo kao što je košarka. Čak razmišljam da pozovem, mada to nije još zvanično, Željka Obradovića i druge naše velike i, prevashodno, uspešne stručnjake u različitm državama, pa i na kontinentima. Koji mogu da doprinesu zajedništvu i nekom duhovnom usmerenju jedne grupe igrača, kao što je fudbaslka reprezentacija. Da daju neku novu dimenziju, jer smo u fudbalu uvek nekako zatvoreni i imamo neki povlašćen status, a da ga ne opravdavamo uvek. Terebalo bi da razmišljamo da se otvorimo prema ljudima koji mogu da pomognu". 

Željko Obradović ili, recimo, njegov kolega Svetislav Pešić magovi su trenerskog i(li) selektorskog posla u igri pod obručima, ali možda bi baš njihovo akumulirano znanje i pređene trofejne staze, odnosno neki govor, mogli da budu smernica za Paunovića u njegovom novom poslu, na "orlovskoj" klupi"

"Možda na ličnom, pa i grupnom planu, razmišljao sam o tome. Sav ovaj period, pa čak i ranije. Puno toga možemo danas... Možda preskačemo stvari, ali obzirom na urgentnost ove situacije, ja samo razmišljam šta mogu sledeće da uradim, kako mogu da pomognem, da što bolje iskoristimo ovo malo vremena što imamo. Možda neke ideje prerano izbacujem. Ali, sigurno, da postoji univerzum ideja i mogućnosti koje možemo da sprovedemo".

 

 

Kompletna javnost radoznala je da vidi viziju naslednika Dragana Stojkovića, u domenu stila igre, dugoročnih ciljeva i identiteta ekipe. Da li će i koliko oni biti različiti u odnosu na zatečeno stanje.

"Prevashodno je fokus na ovo sadašnje okupljanje, na najvažniji trenutak za ovu reprezentaciju. Ne odustajemo, ja sam pokrenut pozivom da dođem i budem selektor kada je verovatno veliki izazov za mnoge i teška odluka. Međutim, za mene je to bilo pokretač i nešto što me privuklo. Zato sam fokusiran samo na ono što možemo sada da uradimo, jer je eventualni prolazak u baraž već veliki uspeh, s kojim posle možemo da pravimo dugoročne projekte. Da što bolje pripremimo ovu grupu momaka, da ih ujedinimo, damo im sve što je potrebno, fudbalski, ali i pružimo ljudsku podršku. Da na "Vembliju" i kasnije u Leskovcu damo našu najbolju verziju". 

"Orlovi" od početka kvalifikacija imaju raznih problema u igri, a pitanje je kako ih vidi njihov tek ustoličeni šef. Sa sve onim što se desilo ili nije dogodilo u teškom porazu od Engleske, na stadionu Crvene zvezde, ovog septembra. 

"Ne bih voleo da se priča o tome, jer može da se interpretira kao kritika, poštujem prethodnog selektora kao igrača, osobu i, naravno, trenera i selektora. Siguran sam da svaki trener ima ideju, da postavi zahteve i ide s planom u akciju i meč, tako da nemam nikakvu sumnju da je tako i bilo".

Fudbalsku Srbiju zanima i da li namerava ili kako misli da postigne da igrači ostanu u sistemima i ulogama iz klubova.

"Ja imam ideju da igramo u sistemu koji uvek koristim, varijante 4-2-3-1 ili 4-3-3, međutim u ovom trenutku moram brzo da sagledam da li možemo da igramo u tom sistemu ili eventualno nekom drugom. Ali, uvek gledam da igrači igraju u sistemu koji oni poznaju i koji meni leži, tako sam birao igrače za ovaj spisak. I da rade svoje uloge iz klubova. Mislim da je to jedna od stvari koje selektor može da radi, da selektuje igrače po modelu igre, dok u klubu to možeš da radiš samo u prelaznom roku i putanje je budžeta i mogućnosti kluba. To su neke stvari o kojima vodim računa". 

 

 

Mnogi ne mogu čak ni da izmaštaju da će srpski tim za nekoliko dana vratiti milo za drago Gordom Albionu, ali Paunović nije bilo ko ili nije kao većina. U mnogo čemu, pa i u proceni šansi za revanš velikom, ostrvskom dužniku "orlova", na travi njegovog legendarnog stadiona "Vembli". 

"Moj otac je igrao utakmicu kada je predsednik (FSS, prim. aut) Dragan Džajić postigao gol. To je bila naša jedina pobeda, možda ranije neka... Je li mislite da oni nisu verovali tada, kada su igrali protiv Engleza, u vreme kada su bili svetski prvaci? Mislim da je možda tadašnja reprezentacija Jugoslavije bila u nekom drugom sentimentu, ali nema igrača na planeti koji izađe na teren i misli da ne može da pobedi. Nema trenera koji izađe na teren i misli da ne može da pobedi. Samo je potrebno da verujemo i da se dobro pripremimo. Ne postoje prečice, ne postoji magična palica. Postoje vera, dobar rad i priprema, jedinstvo u kome treba da se istraje tokom meča". 

Interesantno je bilo čuti od selektora kako njegovo blisko okruženje doživljava gostovanje u britanskoj prestonici, kao i da li oseća generalni stav fudbalske i ostale javnosti prema mogućnostima srpskog tima u tih 90 minuta. 

 

 

"Ono što sam do sada osetio to su izmešana očekivanja, ali ja se fokusiram samo na pozitivno. I na onog koji mi kaže 'moguće je'. Onaj koji veruje on je sa mnom". 

Još bitnije je da li oni koji bi trebalo da naprave podvig, zaista, veruju da je tako nešto izvodljivo.

"Da, osetio sam to u našim razgovorima pre ovog okupljanja. Želeo sam da im pre nego što oni bilo šta kažu, kažem šta ja mislim i zašto verujem. Mislim da smo uradili jedan deo posla". 

Braća Sergej i Vanja Milinković-Savić, odnosno njihovo neigranje za reprezentaciju, već neko vreme su redovna tema. 

"Mnogo bi nam pomogli, već sada, obojica su ogroman kvalitet i igrači sa ogromnim iskustvom, igraju na top nivou. Međutim, u razgovoru sa njima zaključili smo da oni prevashodno nisu spremni, s obzirom da se sve brzo desilo u vezi mog dolaska. Nisu bili spremni da dođu ovog puta. Ali, vrata reprezentacije su za njih uvek otvorena, dokle god sam ja ovde. I za svakoga ko zadovoljava kriterijume reprezentacije. Očekujem da na sledećem okupljanju, u martu, bude drugačija situacija".

 

 

Vezista iz ovog poznatog bratskog tandema, prethodnom selektoru Piksiju, rekao je da i dalje oseća psihološku barijeru posle prvenstva Evrope u Nemačkoj, prošlog leta. Te da ona odlaže njegovo ponovo oblačenje državnog dresa.

"Siguran sam da je upravo to, psihološka barijera koju je imao, obzirom na kritike... Još nije prevazišao to, međutim, moramo da znamo da je to deo sporta i fudbala, pogotovo vrhunskog, nivoa na kom on sam i reprezentacija nastupaju. I moramo da znamo da prevaziđemo te situacije. Niko ne voli da izgubi, porazi su ružni i odvratni. Kažu da se iz poraza uči, ali dođe vreme kada niko ne želi više da uči iz toga. Zato moraš da uradiš sve što je moguće da se to ne desi. Kada sportista da sve od sebe, onda može lakše i bolje da istrpi kritike, iako možda nekada i nisu opravdane. Ali, da stavimo sve to na stranu, na sve treba da se gleda sa pozitivnog aspekta. Treba da znamo da ljudi puno očekuju od vrhunskog sporta i naše profesije, od nas koji smo akteri, na terenu i na klupi. Moramo da prihvatimo tu odgovornost i suočimo se sa svim što je potrebno, da ne bi bilo na uštrb pojedinaca, a i samih ekipa i reprezentacije". 

Opšti je utisak da Srbija dugo nije imala toliko kvalitetnih golmana, pa je dilema da li bi jednog od njih trebalo "zakucati" na gol liniju ili probrati dvojicu, do trojicu, pa ih rotirati u zavisnosti od konkretnih utakmica i protivnika.

"Mislim da postoji takva situacija da imamo dobre golmane i da treba da se izabere ko je broj jedan. To je pozitivna okolnost, a sa druge strane treba da ih razdvojimo po fazama u kojima se nalazimo, ko je potreban za koju fazu. Ne želim ništa unapred da govorim, moj neki plan je da idem sa momcima koje poznajem i koji poznaju mene. Naravno da bih voleo da je tu i Maksimović i Dmitrović i Sergej i Vanja, momci s kojima sam radio, koji znaju zahteve. U urgentnoj smo situaciji, znam da ljudi gledaju dalje, ali ja sam fokusiran na ovo sada, na momenat koji će nam odlučiti kako će kasnije biti. Nije isto igrati baraž u martu i igrati prijateljske utakmice, da pripremamo neke reprezentacije za Svetsko prvenstvo, što ne bih voleo da se desi. Iz tog razloga, svaka faza ima svoj pristup, a sada treba da se fokusiramo samo na ovo okupljanje".

 

 

Mile Svilar nije među pomenutima, ali jedan od najboljih golmana u Italiji i Evropi sigurno bi dobrodošao Srbiji.

"Razgovarao sam sa njim, ali da kažem samo nešto kratko pre toga. Kada sam bio u reprezentaciji, između 2012. i 2025. godine, uz pomoć Saveza, išao sam na seminare, gde su dominatno bili Holanđani. Između ostalog su rekli 'mi smo mala zemlja, ne možemo da izgubimo nijednog igrača". Mislio sam kako mali, ima ih 17, 18 miliona, nisu toliko mali za nas. Ali, za mene je to bilo poučno, jer sam shvatio da mi još više treba da imamo takav pristup i ne smemo da gubimo igrače. Iz tog razloga sam zvao Svilara, zvao sam i druge igrače koji su možda bili pod nekim znakom pitanja. U razgovoru sa njim shvatio sam da je on odlučio da više ne igra za reprezentaciju, da ne otkrivam profesionalne i ljudske razloge za to. Žao mi je što je tako, pokušao sam da imam takav pristup da pokažemo svakom igraču da je važan i da ima mesto u reprezentaciji, ukoliko on to želi".

Doskorašnji trener Ovijeda, s karijerom pravljenom u engleskom, meksičkom, američkom i, kratko, španskom klupskom fudbalu, tek je na početku selektorskog mandata. Ali, možda već zna po čemu bi voleo da ga pamte jednog dana. 

"Kao nekog ko je uvek bio tu za reprezentaciju, nekog ko je odgovorio na poziv", zaključio je Arenin sagovornik, a naša kuća mu želi puno uspeha u dobijenoj misiji.