Isti, poseban, slobodan, samo svoj...: Veljko Paunović, čovek i trener od reči i dela

Veljko Paunović je novi junak, heroj, obožavani lik... Asturije, pre svega Ovijeda i njegovih žitelja, inače ludih za fudbalom, jer im je baš on voljeni klub vratio u La Ligu posle predugih 24 godina lutanja po La Ligi 2, pa čak i nižem rangu takmičenja! U noći revanša sa Mirandesom, za dugo pamćenje i prepričavanje s kolena na koleno. 

Tačno, nije on trčao, uklizavao, šutirao... to rade igrači. Jeste, teže bi to izveo da nije imao ljude od znanja i poverenja u stručnom štabu. Istina, ne bi ni bio u prilici da ispiše istoriju, da mu uprava nije dala šansu ovog proleća. Ali, ali, ali... ne može biti slučajno da je baš Srbin uspeo ono što nisu drugi treneri na istom mestu. Od 2001. godine do ovog 22. juna. 

 

 

Ne za one upoznatih s likom i delima sina Partizanove legende Blagoja Paunovića. Navijačima crno-belih omiljeni znalac, poštenjačina, ratnik i šaljivdžija postigao je veće stvari na terenu, ali je s nekog drugog, kažu boljeg, mesta gledao kako mu sin dotiče trenerske zvezde 2015. godine. Kada je omladinsku selekciju Srbije u tišini odveo na Svetsko prvenstvo, a sa Novog Zelanda ih vratio uz fanfare, kao šampione i miljenike nacije. Uz obilje epskih scena. 

Još tada su ljudi iz okruženja "malog Paćka" svedočili o retkom karakteru, nenametljivoj harizmi, drugačijoj filozofiji i posebnim metodama nekada velikog talenta crno-belih u kopačkama, čija je prva karijera bezmalo u celosti provedena u inostranstvu (Španija, Nemačka, Rusija, SAD), a prvi put, pod teretom povreda, završena u klubu iz Humske 1. 

Od Mundijalita ga bije glas mirnog šefa, čiji autoritet ne počiva na povišenim tonovima i isticanju funkcije već na suvom znanju, ispravnom stavu i pametnom držanju. Motivatora, takođe, jer bira reči, ume da ih efektno slaže i zna kada da ih izgovori. Voli da radi na sebi, ali ne u frazerskim odgovorima u retkim intervjuima već zaista, u praksi, svaki dan.

 

 

Još od tog doba privatno i poslovno "pleše" po kultnom stihu legendarnog Zorana Kostića, alijas Caneta Partibjrejkersa - "Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj". Jer, nije vaspitan da se dodvorava, udružuje u klanove, dobija ili daje ispod žita, misli tuđom glavom, gazi lične principe, prodaje dušu đavolu... Što mu je i pomagalo i odmagalo kroz trenersku karijeru.

Neobične putanje, jer posle osvajanja Mundijalita nije "završio" u A reprezentaciji ili Partizanu, iako su navijači "orlova" zdušno navijali za prvo, bez obzira na klupsku pripadnost, a drugo bila velika želja "grobara". Nije se izmestio ni na drugu evropsku adresu već se otisnuo u Sjedinjene Američke Države, gde "pravi" fudbal još nije cenjen kao američki.

 

Guliver

Da u Čikago Fajeru pokazuje u šta se pretvorio radeći sa srpskim ekipama U18, U19 i U20. Zov engleskog fudbala vratio ga je na Stari kontinent, u Reding, u kom i danas pričaju o njegovim govorima punim simboličkih uvezivanja sportske svakodnevice sa istorijskim događajima i ličnostima, jer fudbalski posvećenik i ljubitelj (hard)rok muzike zaista veruje da je istorija majka mudrosti. I Meksikanci ga takvog pamte, konkretno igrači Čivasa i Tigresa. 

I kada bi bio otpuštan, jer u sportu se ne živi od stare slave, a izbori za trenera meseca ostaju samo statistički podatak, o njemu se nije govorilo ružno, niti je sebi zatvarao vrata. A, uvek su mu se otvarala nova. Baš kao u Ovijedu, gde je došao da oduži dug, jer je isti klub s njegovom generacijom ispao iz španske fudbalske elite. Nije davao velika obećanja već je napravio plan, zavrnuo rukave i krenuo da popravlja stvari. Jednu po jednu, uz timsko upijanje njegovih ideja.

 

 

Sve je opčinio, pa je čak i jedan Santi Kazorla bespogovorno prihvatao uloge i zadatke. Osvajač dve evropske titule sa Španijom javno je ponavljao koliko veruje Srbinovim izborima, pristajući da bude rezerva kada i koliko treba. Što govori o njegovoj sportskoj veličini, ali i moći znanja i ubeđivanja Paunovića. Kao i rezultatima, jer do prvog meča finala baraža, ekipa sa Veljkom za komandnom tablom nije doživela nijedan poraz u silovitom atakovanju na La Ligu.

U tom lancu čvrstog poverenja i iskrene podrške - čelnici kluba (svojevremeno donacijama navijača spašenog od gašenja) - trener - igrači činilo se maltene nemogućim da se 22. juna reka ljudi sa tribina ne slije na teren i u zanosu nosi na rukama, uvek skromnog, Paunovića i njegove junake. A, već jutro posle počne da sanja velike primeraške snove. Na njihovu sreću, a na žalost srpskog fudbala, jer su mu potrebni stručnjaci Veljkovog profila i kalibra.