Sedam godina snevanja za 180 minuta mučenja: Šta Partizanu nedostaje?

U pokušaju da se napiše tekst i neka završna reč o utakmici sa Dinamom iz Kijeva nailazi se na jednu poteškoću - kako sklopiti stotinak smislenih rečenica koje će izvući greške i istaći pouke proizišle iz debakla u Beogradu i Lublinu? 

Da li početi od odbrane Partizana i nerezonskih reakcija kod većine golova Ukrajinaca (posebno se naglašava uvodni pogodak u Humskoj i drugi gol u Poljskoj), ili krenuti sa ofanzivne bezidejnosti u prednjoj liniji? Da li odgovor leži u razvodnjenom veznom redu koji ne zatvara kada je to neophodno, ali i ne otvara opcije kada se krene napred? Kolika krivica leži na igračima, a kolika na stručnom štabu?

Krenuti redom od pozicije do pozicije, skrenuti na klupu i nazad, dovešće do jednog haotičnog nabrajnja grešaka koje bi (možda) moglo da se smesti u sedam godina dugog čekanja navijača crno-belih na novi izlet u kvalifikacije za Ligu šampiona, a opet, zdravom oku su se same prikazale u 180 minuta igre. 

Partizan je primio devet golova, i to je sve što treba reći o analizi, koja bi bila osobni Sizifov posao. Funkcionisanja nije bilo ni u jednom segmentu igre, a trener Aleksandar Stanojević je dobio odgovor na pitanje uoči druge utakmice -  Da li se i "parni valjak" može nositi sa Evropom? 

Postoji jedna prepozicija za podrobno i detaljno preispitivanje i podvlačenje grešaka u fudbalskom "okršaju". Tim koji bi postigao dva gola u dve eliminacione utakmice svakako  bi imao šansu da prođe dalje, pod jednim uslovom - ekipe koje se nalaze na terenu moraju biti ravnopravne. Žuto-plavi i crno-beli nisu to bili.

Dinamo Kijev je za dve utakmice ukazao Partizanu kako je pomalo nabasao na ovaj put ka Ligi šampiona, da prethodnih sedam godina nisu bile "pauza" od učešća, što bi bio deminutiv pravog stanja stvari - minulih sedam godina bile su realnost toga da "parni valjak" ne može da se nadmeće. 

Neki bi naivno kazali: "crno-belima je nedostajala strast, srce na terenu, inat", ali sve te osobine se mogu izdvojiti kao presudne kada je uključen i prisutan osnovni preduslov kompetentnosti. Neophodno je da se "parni valjak" može takmičiti, kako bi se upalio taj čuveni avangardni inat.

Možemo reći da ga je nedostajalo kada je u Humsku došao Mančester junajted, pa je posle 2:0 za Engleze igra pevala drugu pesmu; može se dovesti u pitanje strast kada je Augzburg postigao pogodak za 3:1 i ostavio "JNA" bez evropskih utakmica na proleće; može se spomenuti srce kada je AEK iz Larnake poklonio jednosmernu kartu za Ligu konferencije, ali posle devet primljenih golova, ni 11 najsrčanijih, ostrašćenih igrača besnih na sve oko sebe ne može promeniti stanje stvari. 

Ko sme da kaže da je bilo koja od pomenutih osobina nedostajala Svetozaru Markoviću? Kapiten Partizana je svedočio kako njegova zadnja linija prima pogodak za pogotkom i posle svakog je bio jednako razočaran i nepodnošljivo iznerviran, a i dalje je komandovao. Pogledajte snimke iz Poljske i videćete kako nastavlja da uklizava i pokušava da spreči katastrofu u nastajnju, koja nadolazi, koja je već tu. A opet, da li predvodniku odbrane sa devet golova iza sebe možemo dati prelaznu ocenu? 

Partizanu nedostaje mogućnost da se takmiči, a nju može doneti samo 11 kvalitetnih igača na terenu, koji sa pravim vođenjem žele mogu da se suprotstave ravnopravnom protivniku. Tek kada se uspostavi odnos ekipa sa istih razina, možemo govoriti o propustima i greškama, "ocenjivati" igrače i davati im prelazne i neprelazne brojke za "učinjeno" na terenu.

Do tada nam ostaje da se "nadamo", kako je to rekao Stanojević na konferenciji za medije (na kraju, ona sama priča o svemu raspravljanom u tekstu) da će "crno-beli izaći zajedničkim snagama i krenuti u ono što su se u klubu dogovorili pre nego što je on došao" - šta god to bilo, mora služiti pravom cilju: vraćanju "parnom valjku" epitet kompetentni.