Italija ponovo živa: "Azuri" vratili karakter koji ih je oduvek krasio

Italija je dugo tražila način da ponovo postane reprezentacija koje se evropske selekcije ozbiljno pribojavaju. Posle godina lutanja, propuštenih velikih takmičenja i traženja pravog identiteta, deluje da pod Robertom Manćinijem počinju da vraćaju ono što je kroz istoriju bilo njihovo najjače oružje. Sposobnost da ostanu u utakmici čak i kada stvari ne idu njihovim tokom.

Remi protiv Francuske u Parizu zato ima veću težinu od samog rezultata. Italija nije odigrala savršenu utakmicu, niti je nadigrala domaćina, ali je pokazala da može da izdrži pritisak i da odgovori kada se nađe u problemu. Upravo je takva reakcija ono što može da bude važnije od jednog osvojenog boda.

"Azuri" su se dugo branili kompaktno i nisu dozvoljavali Francuzima da lako pronađu prostor između linija. Nisu imali potrebu da po svaku cenu preuzmu inicijativu, već su utakmicu pokušavali da kontrolišu kroz disciplinu. To možda nije najatraktivniji fudbal, ali je kroz istoriju Italiji donosio rezultat.

Posebno je zanimljivo što Italija nije izgubila glavu nakon pogotka Majkla Olisea. Nešto što im već neko vreme fali. Bili su strpljivi, sačekali grešku protivnika i postigli pogodak.

Nerešen rezultat sa Francuskom doneo je Italiji razlog za optimizam, ali i nekoliko jasnih upozorenja. U Parizu su pokazali da mogu da budu kompaktni, disciplinovani i konkurentni protiv jedne od najtalentovanijih reprezentacija Evrope, ali su istovremeno otkrili i koliko još moraju da napreduju ukoliko žele da se vrate u sam vrh.

Ipak, karakter se vratio. Italijanski fudbal je kroz istoriju često počivao na sposobnosti da ekipa ostane mirna kada stvari krenu loše. Kada je primila gol, nije izgubila glavu. Nije počela da juri rezultat bez plana, niti je dozvolila da je protivnik psihološki potpuno potisne. Nastavila je da se bori, a kada se pojavila prilika, reagovala je. To je možda i najvažniji detalj Manćinijeve ere.
Pokazala je da ume da primi udarac, a da ne izgubi veru u sebe i istorijski identitet.

To je ono što italijanski karakter čini specifičnim. Ne radi se o tome da Italija nikada ne pati. Naprotiv, ona mora da zna da pati, to je njen okidač.

Ipak, ne znači da je Italija ono što je bila i da se vratila. Nije. Ima još mnogo prostora za napredak i još mnogo pitanja na koja Manćini mora da pronađe odgovor. Ali karakter se vratio. Tamo gde suštinski i pripada.