Italijani pišu o Srbiji: Veliki talenti, ali reprezentacija je u ozbiljnoj krizi

Mnogo talenta, a premalo rezultata - tako bi se ukratko mogla opisati slika srpskog fudbala kojom se bavi italijanski "Kalčomerkato". Reprezentacija Srbije prolazi kroz jedan od najtežih perioda u poslednjoj deceniji, a ono što posebno privlači pažnju jeste činjenica da problema nema zbog manjka kvalitetnih fudbalera.

Naprotiv, Srbija je u prethodnoj deceniji iznedrila veliki broj igrača koji su stigli do najvećih evropskih klubova i liga. Od Dušana Tadića i Sergeja Milinković-Savića, preko Aleksandra Mitrovića, Luke Jovića i Dušana Vlahovića, pa sve do Strahinje Pavlovića i novih nada poput Aleksandra Stankovića - potencijala nikada nije nedostajalo.

Ipak, upravo u tome i leži paradoks srpskog fudbala. Imena postoje, kvalitet takođe, ali rezultati izostaju. Kada reprezentacija ne uspeva da opravda očekivanja, pritisak postaje sve veći, a svaki novi neuspeh samo dodatno otvara pitanje zbog čega se veliki individualni potencijal ne pretvara u uspeh nacionalnog tima.

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo već su pokazale ozbiljne slabosti. Srbija je uspevala da izađe na kraj sa slabijim protivnicima, ali je u utakmicama koje su nosile najveću težinu često ostajala bez odgovora. Porazi od Engleske možda nisu predstavljali iznenađenje, ali njihova ubedljivost svakako jeste. Srbija je prvo kod kuće izgubila sa čak 0:5, a potom na Vembliju sa 0:2. Još bolniji bili su dueli sa Albanijom, koja je na kraju izborila plasman u baraž. Prvi susret završen je bez golova, dok je Srbija u Leskovcu pretrpela poraz od 0:1.

Ti rezultati dobili su dodatnu težinu zbog činjenice da je Albanija u grupi osvojila samo jedan bod više u tim direktnim duelima, ali je upravo to bilo dovoljno da se razlika na kraju oseti. Očekivalo se da novi ciklus donese preokret. Umesto toga, 2026. godina počela je na najgori mogući način. Srbija je ostvarila samo jednu pobedu, protiv Saudijske Arabije, dok je u pet od šest utakmica teren napuštala poražena.

Španija je slavila sa 3:0, Zelenortska Ostrva istim rezultatom, dok je Meksiko bio ubedljiv sa 5:1. U Ligi nacija usledili su novi porazi, ovoga puta od Grčke i Holandije, oba na domaćem terenu i oba rezultatom 1:2.

Bilans je neumoljiv: pet poraza u šest utakmica, svega pet postignutih i čak 16 primljenih golova. Statistika pokazuje da problem nije ograničen na jednu liniju tima. Srbija ima poteškoće u gotovo svim segmentima igre, a jedan od ključnih razloga jeste težak proces smene generacija.

Odbrana je, barem kada je reč o budućnosti, deo tima u kojem postoji nešto više razloga za optimizam. Strahinja Pavlović, Eraković, Terzić, Simić i Nedeljković predstavljaju grupu igrača na kojoj bi mogla da se gradi naredna generacija. Tu je i iskustvo Filipa Kostića, kao i mlađe opcije poput Mimovića.

Na golu Srbija i dalje ima pouzdano rešenje u Vanji Milinkoviću-Saviću, dok se kao potencijalna opcija za budućnost nameće i Filip Stanković. Mnogo komplikovanija situacija je u napadu. Godinama je Aleksandar Mitrović bio glavno rešenje i čovek kojem je reprezentacija poveravala najveći deo odgovornosti. Sada je napadač van terena zbog povrede kolena, dok Dušan Vlahović još nije uspeo da napravi očekivani iskorak u nacionalnom timu.

Zbog toga Srbija i dalje u velikoj meri zavisi od iskustva Dušana Tadića, koji je već u 37. godini, ali i od povremenih bljeskova igrača poput Andrije Živkovića i Luke Jovića.

Problem je što se još nije pojavio fudbaler koji bi mogao da preuzme glavnu ulogu i postane novo lice reprezentacije. Bilo je brojnih pokušaja - Đorđe Joveljić, Nikola Štulić, Petar Stanić, Milan Ivanović – ali niko od njih još nije uspeo da se nametne kao dugoročno rešenje.

Upravo zato posebnu pažnju privlači Mihajlo Cvetković. Mladi fudbaler rođen 2007. godine već pokazuje golgeterski potencijal, a ove sezone je četiri puta tresao mrežu, računajući kvalifikacije za Ligu Evrope i početak ligaškog dela UEFA takmičenja. Ni sredina terena nije pošteđena problema. Srbija se i dalje oslanja na igrače koji su pre desetak godina predstavljali budućnost reprezentacije, a sada bi trebalo da budu njeni lideri. Sergej Milinković-Savić, Nemanja Gudelj, Nemanja Maksimović i Saša Lukić više nisu mladi talenti koji čekaju svoju priliku. Od njih se danas očekuje da vode smenu generacija.

Jedan od igrača koji bi u budućnosti mogao da bude važan deo tog procesa jeste Aleksandar Stanković. Međutim, ni sin Dejana Stankovića još nije uspeo da napravi očekivani iskorak. U Interu je uglavnom dobijao malu minutažu, dok ni njegovi poslednji nastupi u dresu Srbije nisu bili dovoljni da potpuno potvrde potencijal koji mu se pripisuje.

Lazar Samardžić takođe ostaje jedan od fudbalera od kojih se očekivalo mnogo više. Ni u klubu ni u reprezentaciji nije uspeo da napravi kontinuitet koji bi ga učinio jednim od ključnih igrača, a nova generacija ofanzivnih vezista već počinje da mu kuca na vrata. Među njima je Andrija Maksimović, ali posebnu pažnju evropske javnosti privlači Vasilije Kostov. Mladi fudbaler Crvene zvezde, rođen 2008. godine, već se nalazi na radaru najvećih evropskih klubova. Inter, Milan, Arsenal, Barselona, Bajern i Pari Sen Žermen samo su neki od klubova koji prate njegov razvoj.

U Srbiji se upravo u Kostovu vidi potencijalni simbol nove generacije. Fudbaler oko kojeg bi u budućnosti mogla da se gradi reprezentacija koja bi trebalo da prekine ovaj negativni period.

Jer, kako se iz italijanske perspektive sve jasnije vidi, Srbija nema problem sa nedostatkom talenta. Problem je kako taj talenat pretvoriti u tim, kontinuitet i, na kraju, rezultate.

Generacije dolaze i odlaze, velika imena i dalje postoje, ali reprezentacija čeka trenutak kada će individualni kvalitet konačno početi da funkcioniše kao celina. Do tada, srpski fudbal ostaje priča o ogromnom potencijalu koji još uvek traži način da se pretvori u uspeh.