Mečevi sa Srbijom su poprište "danske sreće": "Kako je orao postao drvo"

"Ako želiš pobediti, ne smeš izgubiti", je nešto što je od Evropskog šampionata postalo moto nacionalnog tima Srbije, i ironično ono što nas je sa istog ispratilo (porazni remi sa Dancima u poslednjem meču grupe). Kada sagledamo mandat Dragana Stojkovića u celini, uviđamo da postoji era pre i posle Evropskog prvenstva, koje samo po sebi predstavlja graničnu liniju u promeni stila igre. 

Prethodni kvalifikacioni ciklus, "orlovi" su ostali upamćeni kao lepršava ekipa koja napada Portugal, ali i primi naivna tri gola od Kameruna. Potom je usledila promena. Javnost je zahtevala jaču Srbiju u defanzivi, Srbiju koja ne "maltretira" svog čuvara mreže, Srbiju kojoj neće Bugarska (meč koji je bio i okidač za pomenuto mnjenje) na tuđoj teritoriji diktirati rezultat. 

Što smo hteli, to smo i dobili - zadnja linija se zategla, igrala vanredno u Nemačkoj, bila svetla tačka ekipe i iznedrila transfere za njene članove (Nikola Milenković u Notingem i Strahinja Pavlović u Milan) - ali po cenu napada. Nikada manje efikasno nismo izgledali pod Draganom Stojkovićem, koji svim zviždačima sa "Rajka Mitića" može da kaže "tražili ste, gledajte". 

Ali stil igre sada nije tema, već ono što predstavlja konstantu za nacionalnu selekciju u toku ove tranzicije u pristupu na terenu. Kroz laganu pretragu naših mečeva sa selekcijama prethodnih godina rekurentni motiv izranja iz EKG-a promenljivih uspeha. "Orlovi" uvek izgube krila kada obleću nad Danskom. 

MN Press

Frapantan je podatak da jedna reprezentacija sa kojom bi na papiru trebalo da se nosimo kao jednaki, svaki put "počisti" sa terena. Rezultati međusobnih okršaja navode da je skor 4-1-0 u korist nordijskih fudbalera, što je najviše slučajeva u kojima je naša selekcija od osamostaljena ostala poražena od drugog tima. Na deobi pozicije glavnog potezača giljotine je i Belgija, možemo slobodno reći tim sa mnogo većim renomeom od Danaca, a u revanšu Lige nacija, preti nam suverena vladavina vikinga na teritoriji Srbije.

Da li je Danska tim koji svojim individualnim kvalitetom odiše uspeh u odnosu na "orlove", kao što je to Stojković istakao u razgovoru za TV Arena Sport sinoć? U startnih 11 na "Parkenu", istrčao je samo jedan fudbaler koji u svom CV ima zaposlenje vredno hvale - Kristijan Eriksen. Ostali "rade" u osrednjim premijerligaškim i francuskim klubovima, i praktično je identična situacija na drugoj strani. 

Je' li je Janik Vestegard u Lesteru igranjem u Engleskoj zaslužio primat nad Strahinjom Pavlovićem; da li je Pjer Emil Hojbjerg iz Marseja toliko superiorniji u odnosu na Ivana Ilića iz Torina; koliko je Aston Vila Koste Nedeljkovića daleko od Benfike Aleksandra Baha; i na kraju ima li razlike između Fulama Saše Lukića i, gle čuda, Fulama Joakima Andersena (sa naglaskom da potonji nema ni blizu minutažu kao prethodni)?

 

 

Dakle priča o individualnom kvalitetu se može dovesti u obzir kada analiziramo poraz od Engleske, ali ne i od Danske. Nešto drugo je u pitanju, nešto nepomenuto kada se zbori o večitim neuspesima protiv Danaca, a da li treba o tome sada direktno raspravljati u pokušaju da novinari zajedno sa sportskom javnošću skuju veliki plan za pobedu nad ljutim neprijateljem? 

Verovatno da onda prevazilazimo okvire sopstvenih ekspertiza. Možda je i stvar u onome što nam Goran Paskaljević govori u svom filmu Kako je Hari postao drvo. Čovek u besmislu sopstvenog postojanja pokušava iznaći izlaz u određivanju neprijateljske figure protiv koje će voditi beskonačne bitke. Možda je uloga Danske da bude naš kalif a mi njen Iznogud. Da iz nedelje u nedelju isprobavamo nove komične načine u pokušaju da pobedimo, dobro znajući da je za pobedu potrebno nešto potpuno drugo od sitnih promena tima i taktičkih formacija koje su i onako već pročitane. 

Potrebno je više od jednonedeljne epizode - sezona, godina, četiri, različiti režiseri, novi glumci, a možda je i samo suđeno da večno gubimo od, u našim očima, tima koji nam je "najbolja provera" (kako se govorilo pred SP 2022). Kada pobeda dođe, znaćemo da je serija završena, te da smo izašli iz kruga neprestanih ponavljanja. Međutim, s obzirom da smo ovu proveru pali, kamera nastavlja sa radom, scena je spremna, a pred očima, već u oktobru, nam je još jedan čuvar, "veći i strašniji od prethodnog", naš kafkijanski zakon pred kojim pokleknemo bez izuzetka.