(FOTO) Istorija ga je krojila, a on je sačuvao autentičnost iako je od svakoga uzeo ponešto: Luksemburg, naredna Partizanova destinacija

/Specijalni izveštač iz Luksemburga Uroš Samardžić/

Stisnut između Belgije, Nemačke i Francuske, bez izlaza na more i sa manje od 700.000 stanovnika, Luksemburg na prvi pogled deluje kao tek još jedna mala tačka na mapi Evrope. Međutim, malo koja država može da se pohvali toliko bogatom istorijom na tako malom prostoru. Još manje onih koje su uspele da sačuvaju sopstveni identitet uprkos tome što su ih vekovima oblikovale najveće evropske sile. 

Glavni grad nosi isto ime kao i država i broji nešto više od 140.000 stanovnika, ali se svakog jutra taj broj višestruko uveća, jer hiljade ljudi iz Francuske, Belgije i Nemačke svakodnevno dolaze na posao. Grad je administrativno, političko i finansijsko srce zemlje, ali i jedno od sedišta najvažnijih institucija Evropske unije. 

Priča o Luksemburgu počinje davne 963. godine. Tada je grof Sigfrid od Opatije Svetog Maksimina u Triru kupio stenovito uzvišenje Bock i na njemu podigao utvrđenje “Lucilinburhuc”. Upravo od tog malog zamka razvili su se grad i država koje danas poznajemo kao Luksemburg. 

Njegov položaj, na raskrsnici zapadne Evrope, vekovima je bio i najveća prednost i najveće prokletstvo. Kroz istoriju su njime upravljali Burgunđani, Habsburška monardhija, Španci, Francuzi i Holanđani. Svako je ostavio deo svoje kulture, arhitekture i načina života, te današnji Luksemburg predstavlja neobičan spoj različitih evropskih uticaja. 

To se najbolje vidi u šetnji gradom. Na svakom koraku smenjuju se francuski bistroi, italijanski restorani, portugalske pekare i nemačka preciznost u urbanizmu. Gotovo polovina stanovništva države rođena je van Luksemburga, što ovu malu zemlju čini jednom od najkosmopolitskijih u Evropi. 

Na pojedinim uglovima ulica kamene fasade i nizovi zgrada neodoljivo podsećaju na arhitekturu severa Engleske. Ljubiteljima fudbala lako će prizvati slike četvrti oko Enfilda, doma Liverpula, iako se nalaze stotinama kilometara južnije. 

Posebna priča je tvrđava oko koje je sve počelo. Lokalni vodiči sa ponosom ističu da je vekovima važila za jedno od najteže osvojivih utvrđenja u Evropi. Zbog svoje strateške važnosti dobila je nadimak „Gibraltar Severa“, dok su kazamati – kilometri podzemnih hodnika uklesanih u stenu – predstavljali pravo vojno čudo svog vremena. Danas su upravo oni jedna od najvećih turističkih atrakcija grada i deo UNESCO-ove svetske baštine. 

Grad se prostire iznad dubokih dolina koje su oblikovale reke Alzet i Petrus. Brojni mostovi povezuju stari i novi deo grada, dok široki bulevari, uređeni parkovi, tramvaji i autobusi stvaraju utisak da ovde gotovo ništa nije prepušteno slučaju. Posebno je zanimljivo što je javni prevoz potpuno besplatan za sve putnike, bez obzira na to da li su stanovnici ili turisti.  

Mir i uređenost osećaju se i u delu grada u kojem je smeštena ekspedicija Partizana. Hotel crno-belih nalazi se u neposrednoj blizini jedne od najvažnijih evropskih institucija – Suda pravde Evropske unije, čije zlatne kule dominiraju ovim delom grada. Samo desetak minuta vožnje od tog lokaliteta nalazi se i stadion na kojem će Partizan u četvrtak od 20.15 odigrati revanš drugog kola kvalifikacija za Ligu konferencije protiv Une Štrasen. 

Nacionalni stadion Luksemburga. Zvanično pušten u pogon pre malo više od četiri godine oslikava ovu zemlju. Mali, ali kompaktan. Gostujući sektor broji 1.000 sedećih mesta, a ceo stadion može da primi tek nešto više od 9.000 onih koji žive za fudbal. Ili populistički dođu da bi bilo viđeni u nekoj od specijalno dizajniranih loža. Ali, to je manje važno. Moderan izgled i travnata podloga koja je zadovoljila standard ekspedicije crno-belih na poslednjem odrađenom treningu u sredu uveče.  

I dok je evropski fudbal glavni povod dolaska u Luksemburg, grad nastavlja svoj uobičajeni ritam. Bez velike gužve, bez buke velikih metropola, ali sa osećajem da se na svakom koraku susreću hiljadugodišnja istorija i moderna Evropa. 

Posebna zanimljivost je i jezik. Luksemburški je nacionalni jezik zemlje i pripada grupi zapadnogermanskih jezika. Govori ga oko 400.000 ljudi, uglavnom u Luksemburgu, dok su francuski i nemački ravnopravni u administraciji, obrazovanju i svakodnevnom životu. Upravo ta jezička raznolikost možda najbolje oslikava celu državu – malu po površini, ali bogatu uticajima koje je kroz istoriju prihvatala, ne odričući se sopstvenog identiteta.