Starci u prvom, a mladići ni u planu: Šta je cilj Partizana u ovakvom derbiju?

"Pustite decu da igraju", čulo se na početku sezone, kada je očito bilo da Partizanovi mladići teško fizički, iskustvom i umećem u začetku teško mogu parirati timu Crvene zvezde projektovanom za UEFA Ligu šampiona, ali da srce i te kako imaju. Potom je utisak iz derbija u drugom delu sezone bio da je crno-belima neophodno još uigravanja sa novopridošlim kadrom, te da je sada već tragičan odlazak Jovana Miloševića otupeo oštricu napada "parnog valjka". Nažalost, treći "večiti derbi", okončan sa 3:0, kao i prethodni, potpuno je promenio idealističku sliku o mladićima koji izgaraju na terenu. 

Konkretno govoreći, u startnoj postavi ih je bilo šest, koji odgovaraju kategoriji bonus igrača: Mateja Milovanović, Vanja Dragojević, Milan Roganović, Ognjen Ugrešić, Nikola Simić i Bogdan Kostić. Pridodaćemo listi Stefana Petrovića i Andreja Kostića, koji su ušli u nastavku meča. I svi do jednog, potpuno su pali na onom testu borbenosti kakav nosi samo najveći srpski okršaj, uz krucijalne utakmice u grupnim fazama i kvalifikacijama evropskih takmičenja, koje golobradi fudbaleri još uvek nisu osetili u punom jeku. 

Pravu odluku je doneo Srđan Blagojević, kada je utakmicu odlučio početi sa Sebastijanom Polterom u napadu. Nemac ne može da se "maklja" sa odbranom Zvezde celih 90 minuta, ali toliko koliko može, odradio je prilično dobro. Trudio se da na leđima iznese pritisak Frenklina Teba Učene i Miloša Veljkovića. Možda će ostati žal što je propustio priliku u 84. minutu posle nezgodnog povratnog pasa Bibarsa Natha. Sama činjenica da je vremešni Izraelac namestio prvu, veoma opasnu priliku za crno-bele brine, možda samo koliko i to kako je sa njegovim nadolazećim godinama polako opadala kreativnost unutar redova Partizana. Izlišno je reći reči Pepa Gvardiole: "We can not replace him", jer sedam uzastopnih godina, crno-beli iz dva sastava uprave to potezima pokazuju. No, vratimo se Polteru koji je prilično prihvatljiv posao uradio na utakmici koju fizički nije mogao izneti u celosti, iako je na terenu proveo sve vreme. 

Govorimo da je Blagojevićeva odluka dobra, zato što je srpski strateg očito svestan kako potpis Kostića za Milan lako može značiti da je već njegova glava na "San Siru", gde su "rosoneri" mršavo sinoć remizirali sa Juventusom. I ako za njegovu odsutnost i manjak učinka makar postoji psihološko opravdanje, ono se ne može naći u igrama Ognjena Ugrešića. 

Kapitalac Partizana, o čijem odlasku i prilivu novca se priča kao o ulaganju nekog arapskog šeika u klub, ni u jednom od tri "večita derbija" nije izneo breme pritiska. Okršaj na "JNA" totalno je protekao bez njega, a bio je  to upravo meč u kojem je "parni valjak" imao najveće šanse da makar uzme bod rivalu. Drugi nije ni počeo, a priliku je dobio zbog povrede Saše Zdjelara u drugom delu, dok je na trećem bio ponovo potpuno bled, izuzevši njegov pokušaj iz prvog dela iz izgledne situacije, kojim Mateusa nije naterao ni da se preznoji. 

Deluje da ga danas možda i ne bismo videli na terenu, da je Zdjelar bio u stanju da se suprotstavi Zvezdi, što nas dovodi do suštine - Saša nije tu da bude potpora, tu je da bude prva opcija. Vidi se to i u odnosu sa kapitenom Vanjom Dragojevićem, kao i u njegovoj poziciji u svlačionici. Teško je očekivati da mladi zadnji vezni bude autoritet karijerama kakve imaju Stefan Mitrović i Zdjelar. Dok je jedini veteran u vezi bio Janis Karabeljov, koji je ipak stranac, imalo je to nekog smisla, a po informacijama sa Teleoptika, jasno je da je upravo drugopomenuti veteran glasnogovornik i onaj koji je spreman da ukaže kada nešto ne valja u timu, svlačionici, pa i na treningu. Valja se zapitati, kako je od onog srčanog zadnjeg veznog koji igra iznad svojih godina, došlo do "trčkaranja" za loptom sa "pola gasa" kod gola Adema Avdića. 

Najtalentovanijeg nema na mapi, kapiten koji još nije dozreo za tu ulogu i Mateja Milovanović. Kada je stigao iz Herenvena, čak se smatrao i zvučnim transferom, ali ono što je Partizan od njega dobio, nije vredno trošenja reči. U prvom poluvremenu, njegove defanzivne "bravure" su prosto izazivale ospice na koži navijača, a slobodno možemo i pomenuti da su pogoci Zvezde u nastavku došli upravo preko njegove strane. Možda je Blagojevićeva greška što ga je posle duge povrede stavio u startnu postavu za njegov prvi derbi, možda ga je pritisak pojeo, ali da li je stvarno njegovo mesto u formaciji toliko ustaljenije od još mlađeg Stefana Petrovića, kada je već posle svake rekonvalescencije vraćan na mesto koje kao da mu po rođenju pripada... 

Dobro je zapitati se šta je to Blagojević video, kada je istakao nakon meča da "ima čime da bude zadovoljan". Naglasio je da će čudno zvučati - i zvučalo je čudno, jer niti su igra, niti stav, bili zadovoljavajući, makar iz perspektive činjenice da je Partizan prvi put posle 28 godina triput u jednog sezoni poražen od ljutog rivala, a dvaput zaredom sa tri gola razlike. 

Stav je potpuno izostao. Makar kod mladića. Recimo, osvrnemo li se na Stefana Mitrovića, komandanta odbrane koja je primila tri gola, možemo reći da ima igračkih zamerki, ali borbenih - nikako. Krpio je koliko je mogao za dečurlijom, kojoj će imati šta da kaže u svlačionici u narednim danima, ali njegova gestikulacija pre svega, bila je za svaku pohvalu. Obratimo pažnju na odnos kakav je razvio prema sudiji Milošu Milovanoviću. Svaki faul koji mu je dosuđen nad Markom Arnautovićem, nije prihvatao, stvarao je pritisak i pokazivao da mu je stalo, čak i kada je meč bio uveliko izgubljen. Toliko je reakcijama isfrustrirao glavnog arbitra, da se na momenat učinilo kako mu je dao crveni karton kod nepostojećeg faula nad Kostovim kao kaznu za ponašanje, a ne prekršaj.

Sa druge strane, kao potpuni antipod ovim reakcijama, imamo Milana Roganovića, koji u smiraj meča, polako počinje da trči za Brunom Duarteom u kontranapadu. Naravno, radi se o kraju utakmice, noge su već bile teške, ali trk koji dostiže maksimalno ubrzanje tek 15-ak metara kasnije ne pokazuje želju, ne pokazuje sizifovsku borbu Stefana Mitrovića. 

Sumiramo li, uočićemo da su ocene vredne bilo kakve lepe reči, a malo ih je, zavredeli samo "starci" u ekipi Partizana - Stefan Mitrović, Sebastijan Polter i Marko Milošević, čije defanzivne parade ne moramo nabrajati i stavljati naspram još jednog "dečaka" iz ekipe. Sa druge strane, zapitajmo se gde su Dragojević, Kostić, Roganović i pre svih Ugrešić - svi oni koji su mladošću i bezobrazlukom plenili na startu takmičarske godine...

Kako se došlo u situaciju da su "starci" armatura i temelj Partizana, a mladići čine izolacija i kreč fasade? Kako se došlo u poziciju da umesto "Dobro, tu je Ugrešić", na izostanak Saše Zdjelara kaže "Veliki problem za Partizan"? I pre svega, kako se došlo u situaciju da upravo ti veterani, koji bi sutrašnjom penzijom zavredeli gomile hvale zbog svojih dostignuća, i dalje srčano igraju utakmicu bez značaja u borbi za titulu, dok neki znatno mlađi momci izgleda ne pronalaze svoje mesto u takvim mečevima?

Da li su glavama već po Italiji ili Španiji? Da li uopšte ima konkretnog objašnjenja? Na njima bi trebalo da leži budućnost Partizana i istini za volju - leži. Samo ne na terenu, već u finansijskom uplivu u kasu koji će doneti, a to je problem koji zahteva, kako razgovore unutar kluba, tako i odgovre prema javnosti.