Domanović je imao Vođu, a Mijatović ima Stojakovića

Posle još jednog "večitog derbija", u kojem je Partizan na stadionu "Rajko Mitić" doživeo katastrofu, jedino premašivu od strane onog neslavnog meča na "JNA" pod komandom Aleksandra Stanojevića, crno-belima nije ostalo mnogo pitanja za postaviti. 

Možda samo jedno - kuda ćemo sad? 

Jer posle onoga prikazanog u meču sa Crvenom zvezdom, verovatno i da deca u omladinskoj školi na Teleoptiku nesumnjivo znaju da su dani Nenada Stojakovića na klupi odbrojani. I za to nisu krivi samo rezultati pred duel na popularnoj "Marakani", niti sam rezultat derbija. 

Akcenat se ne sme staviti na posledice, nego na uzrok, što je u ovom slučaju igra i stil, ili možda bolje reći manjak istih, koje je Nenad Stojaković prethodnih meseci forsirao u Partizanu, kao i odabir srpskog stratega od strane čelnika kluba (u jednini). Zaista je odlično pitanje postavio onaj koji se odvažio da kaže "Šta 'parni valjak' radi", jer teško da bi bilo gde dobio odgovor. 

Ali eto, uzmimo Tantalove muke na sebe i okušajmo se u ovoj zagonetki sa toliko razrešenja, da ih je u jednom tekstu teško i sve pobrojati, tako da ćemo se fokusirati na jedno. Krenimo, zato, ka pitanju formacije. 

Laž bi bila napisati da nismo ostali pomalo zatečeni postavkom koju je Stojaković izveo u "večitom derbiju". Bio je to neki Frankenštajn formacije, u kojoj su operisala tri zadnja vezna i tri štopera, a zajedničkom skupu ove dve grupacije pripada Nikola Simić, koji je kao štoper figurirao i na mestu zadnjeg veznog, te samim tim nije ni bio nigde, preteženo u drugom poluvremenu. Jasno je to svakome ko je pogledao utakmicu. 

Zadnja linija veznog reda je pozicija koja u fudbalu možda i snosi najveću odgovornost. Sa tog mesta se otvaraju prostori za golove rivala greškama, odatle se započinju akcije, zahteva se trčanje napred i nazad, nepogrešivost i sve u svemu, velika pažljivost. Naravno, u srpskom fudbalu je ovo mesto neretko popunjavao kakav "kvariša", koji zna kako da zaustavi rivala, ali ne i da pokrene napad. 

Prefinjenost, kakva je neophodna za ovo mesto poseduje Saša Zdjelar, a njegov dolazak u Partizan je bio ogroman napredak u odnosu na Janisa Karabeljova, koji više spada u ovu domaću metamorfozu (i to radi odlično, bez ikakve ironije!). Zdjelar poseduje snagu i energiju, ume da uputi odličnu loptu napred, dobar je sa njom u nogama i tako dalje sa hvalospevima. 

Simić, sa druge strane, poseduje dobre kvalitete za jednog štopera, ali nedostaje mu energija, snaga i kondicija za ovo mesto. Vidno je to bilo, s obzirom da su Saši pruženi svi zadaci sofisticiranog zadnjeg veznog igrača, dok je Simiću ukazan samo jedan - flaster na Vasiliju Kostovu. 

Dobro je to radio srpski defanzivac, sve dok više nije mogao. Već posle jednog poluvremena, kada je Zvezdina čigra izmorila Simića i postigla gol, otvorio se krater na osetljivom mestu, koji Vanja Dragojević, po nesrećnom izlasku Zdjelara nije mogao pokriti. 

I šta je pouka izvučena iz ove priče u kojoj igrač prvi put staje na određeno mesto koje mu prirodno nije u meču sezone? To je svojevrsna kazna za ziheraški pristup Stojakovića. Kao što je sagovornik Arene Sport, Nemanja Kojić, pre derbija kazao: 

"Ne možeš se samo osloniti na defanzivu, moraš dati gol i napasti. Obično kad se samo fokusiraš na odbranu, izgubiš. Dobili smo dosta u veznom redu i u odbrani, ali mislim da smo u napadu veoma oslabljeni".

E upravo je to Partizan uradio. Izašao je sa namerom da odbrani svoj gol. I to verovatno nikada više. Iz toga je proizišao niz nesrećnih okolnosti. Zdjelar je popunjavao čitavu zadnju liniju dok je Simić trčao za Kostovim, doživeo je peh i napustio igru, ostavio Dragojeviću svoj posao, što kapiten Partizana nije bio kadar da iznese, a bolje opcije nisu postojale.

To je što se tiče igre na derbiju, a što se tiče onoga posle? Tu dolazimo do glavnog problema, a to nije Nenad Stojaković. Kao što je Radoje Domanović poslao poruku u svojoj pripovetki "Vođa"... 

Nije kriv slep čovek koji vodi svoje saputnike u provaliju jer ne vidi ništa pred sobom. Kriv je onaj koji ga je nesmotreno izabrao da vodi put, jer je mislio da ćutanje i zamišljenost sa sobom nosi i neobjašnjivu mudrost, koja je teško artikulisana rečima. 

A Nenada Stojakovića, koji je završio u provaliji sa svojom ekipom zvanoj taktička pismenost Dejana Stankovića (koji teško da je svojim igačima na pripremama rekao da se sami postave za meč, da bi video kako će da se organizuju), izabrao je Predrag Mijatović. I možda je Stojaković preuzeo krivicu za debakl, ali to bi onda posledično morao da uradi upravo nekadašnji funkcioner Reala. 

Jer, setimo li se atmosfere i situacije pre meča sa Radnikom iz Surdulice, u Partizanu je aktuelni strateg imao podršku jedino od Mijatovića, koji je bio spreman na "klinč" sa Dankom Lazovićem, samo da bi se njegov izbor pokazao kao ispravan. Ako posle ovoga nije jasno da je odabir sve sem ispravan, onda crno-beli racionalno mogu strepiti i za drugu poziciju, jer Vojvodina uopšte nije daleko. 

Simptomatično i simpatično je kako određene distance nose potpuno drugačiji značaj iz dve perspektive. Nije isto kada se vraćate kući posle dugačkog dana, pa vam i onih 100 metara do stana deluju daleko, u odnosu na brzinu kojom ih pređete nesvesno i nonšalantno idući do prodavnice. Tako je četiri boda koja dele Partizan i Vojvodinu značajno manje od četiri boda koja sada dele Partizan i Zvezdu. 

A ako Vođa ostane na klupi, i njegov pobornik konačno ne prihvati da je loš izbor bio otpustiti taktički možda nedoraslog, ali i te kako pismenog i hrabrog (pokazao je to u prošlosezonskim derbijima) Srđana Blagojevića, mogla bi provalija između Zvezde i Partizana, u koju ovaj mladi tim ide, porasti, što će potpuno obesmisliti i poslednji derbi u plej-ofu, a i činjenicu da se ne tako davno govorilo o "jesenjim šampionima", pod uvek obaveznim navodnicima.