Nenad Tomović progovorio o ponudama iz Superlige, Zvezdi, Astoriju, reprezentaciji, dolasku u Čukarički: Nisam još spreman za penziju!

Posle 12 godina u italijanskom fudbalu i još četiri u kiparskom, Nenad Tomović odlučio je da se vrati tamo gde je sve i počelo, u Srbiju. Iako je imao kako i sam priznaje ponude iz Železničara, Radničkog 1923, Novog Pazara i još nekih superligaša, izbor je pao na Čukarički. 

Dogovor je postignut još zimus, ali je nekadašnji reprezentativac Srbije i prvotimac Fiorentine, Đenove, Lećea, Kjeva, morao da sačeka kraj ugovora sa AEK-om iz Larnake da bi se priključio klubu sa Banovog brda. 

FK Čukarički

Iako će krajem avgusta napuniti 38 godina, Nenad Tomović je definitivno najveće pojačanje Čukaričkog ovog leta.Njegov uticaj na ekipu naročito na mladu odbranu belo-crnih bio je evidentan na utakmici sa Koprom. Sa druge strane imaće i Milan Lešnjak veliku pomoć od njega, svakako će uz Docića, Jovančića i Pavkova biti produžena ruka šefa struke na terenu. 

Pre nego što se otkrio zašto je baš izabrao Čukarički za povratak u Srbiju, Nenad Tomović je evocirao uspomene na početke u Crvenoj zvezdi i u seniorskom fudbalu. 

"Kad se vratim unazad (2006-2009) mogu slobodno da kažem da je to bio jedan od težih trenutaka u istoriji Zvezde. U rezultatskom smislu, mada je i stanje u klubu bilo teško. Nekako je to za nas mlade igrače je bila velika lekcija. Na neki način odrasli smo preko noći. Kada se vratim unazad kako smo mi tada živeli i doživljavali fudbal i vidim današnje "klince" smatram da su oni mnogo zaštićeniji. Skoro da sve imaju na dlanu. Sa druge strane mi smo morali dosta težim putem da se izborimo, ne samo za utakmicu, već i za parče hleba. Mogu da budem ponosan na to vreme, a i zahvalan jer me je to dalje profilisalo", rekao je Nenad Tomović, defanzivac Čukaričkog. 

Istorija je pokazala da se upravo bolje snađu u životu sportisti koji nisu sve dobili na dlanu, mada je tako i u životu. Da li se slažete sa tim?

"Da. Danas sam roditelj tri ćerke i najstarija ima 11 godina. Mene su roditelji iz Kragujevca pustili u Beograd kada sam imao 14 godina. Došao sam u Rad tada. Svoje dete sad da pustim sa toliko godina dve ulice dalje, mora bih da razmislim. To je zbog toga što mi imamo više izbora sada. Ne znam kako su to moji roditelji tada preživljavali, ali sama odluka da me puste je hrabra. Danas kao roditelj ne bih smeo takvu odluku da donesem".

FK Čukarički

Vremena se menjaju sada mlađi igrači brže dobijaju šansu, pa čak i u Zvezdi u vaše vreme nije bilo tako?

"Morao si da budeš minimum mladi reprezentativac da bi mogao da igraš u Zvezdi. Ne samo da dobiješ šansu, već i da odeš na pripreme, treniraš sa prvom ekipom. Mislim da smo mi mladi igrača tada mnogo više upijali od iskusnijih, dok današnji "klinci" nas starije gledaju drugim očima. Dešavalo mi se u poslednje vreme da moram da se spustim na njihov nivo da bih ostvario komunikaciju sa nekim mlađim igračem. Da prosto izmislim  neku temu da bi ušao u razgovor. Dok je pre bilo sediš upijaš, ako te neko nešto pita kažeš. Dosta je drugačije vreme, danas igrači imaju gotovo sve na dlanu. Mnogo brže dobijaju šansu“.

Još 2009. godine otišli ste u italijanski fudbal, kako je izgledao taj vaš početak u Đenovi, kasnije ste napravili sjajnu karijeru u Fiorentini?

"Tačno došao sam u Đenovu prvo, a u Seriji A sam se zadržao 12 godina. Posle toga je došla nesrećna korona i to je nekako promenilo tok fudbala. Naročito za nas iskusnije igrače, jer je bilo malo teže da se nađe klub. Svi su imali neke finansijske problema. Međutim želeo sam neku fudbalsku promenu, iako sam imao 33 godine. Otišao sam onda na Kipar u AEK iz Larnake i mislim da je to bio pun pogodak. Ušao sam u ozbiljne godine, trebala mi je mirnija sredina, manje stresa. Poslednju godinu sam bio u Nea Salamini, to je isto klub iz Lanake“. 

U poslednjih deset godina kiparski fudbal je ozbiljno napredovao, čak su i srpski klubovi u Evropi ispadali od konkretno vašeg bivšeg kluba AEK-a iz Larnake. Partizan ponovo igra za njima kao pre tri godine? 

"Svaka ekipa na Kipru može da ima 17 stranaca, što po meni ubija domaće igrače. U poslednje vreme dolaze dosta dobri igrača. Ne može sad ni tamo da se dođe tek tako. Ulažu dosta u fudbal i pokazuju to rezultati. Mi smo pre dve godine izbacili Partizan iz Evrope. Sad opet AEK igraju sa crno-belima, videćemo šta će sad da bude. Generalno naši klubovi imaju dosta problema kada izvuku Kiprane u tim kvalifikacijama. 

Posle svega odučili ste da se vratite u srpski fudbal, da li ste izabrali Čukariči baš zbog toga što ste ovaj klub videli negde kao mirnu luku?

"Sa ljudima iz Čukaričkog razgovarao sam još u januaru. Međutim tada nije bilo realno da dođem, ali sam rekao da kada se završi sezona možemo opet da razgovaramo. Već sam sa porodicom planirao da se vratim u Srbiju, iako deca nisu bila za to. Ipak, pitamo se i mi roditelji nešto. Čukarički me je privukao jer je to prava fudbalska sredina. Imaju jasne ciljeve, od forsiranja mladih igrača, da budu razvoji klub sa nama iskusnijima. Tu smo da im pomažemo i da od toga klub kasnije uspešno funkcioniše. Gledajući unazad to se pokazalo kao dobro“. 

Mnogo toga se promenilo u srpskom fudbalu od vašeg odlaska iz Zvezde, da li ste imali priliku da ispratite dešavanja u Superligi Srbije?

"Pratio sam naravno. Mislim da napredujemo kao liga, što pokazuju rezultati. To se odnosi i na reprezentaciju, imamo i koliko-toliko uspeha i klupski u Evropi. Danas doći do grupa iz naše lige je uspeh. Generalno smo talentovana nacija. Sada iz Čukaričkog idu igrači u ozbiljne klubove, pa i ostalih. Pre je bilo samo Zvezda i Partizan. Maksimalno Vojvodina. Naša liga se generalno ceni u Evropi, mislim da imamo još mesta za napredak. Mora samo malo da se uradi na infrastrukturi. Sa tim skraćenjem lig sad, mislim da će biti dobro". 

Imate 37 godina, da li još u vama ima tog motiva da trenirate, igrate na vrhunskom nivou?

"Vodim zdrav život. Fizički se osećam dobro i nisam bio spreman da kažem fudbalu stop. Još uvek mogu da pomognem na terenu i dokle god bude bilo tako igraću. Kad budem u jednom trenutku video da fizički ne mogu da iznesem utakmicu onda ću reći da je kraj. Zaista ne bih želeo da doživim da me neki klinci "pretrčavaju" lako na terenu. Jednostavno nisam spreman još uvek da idem u penziju. Teško je reći kraj, a još uvek si mlad“. 

Da li ste imali još neke ponude iz Srbije?

"Najkonkretniji su bili iz Železničara, jer je tamo moj prijatelj Bojan Šaranov. To mi je bila najteža odluka da njemu kažem ne, jer smo dobri prijatelji. Posle me je kontaktirao Slavko iz Radničkog, pa Adem za Novi Pazar. Ipak, to je bilo sve posle dogovora sa Čukaričkim. Generalno moja prva opcija je od početka bila Banovo brdo. Zaista mislim da je ovo jedna zdrava fudbalska sredina. To je presudilo“. 

Vaše igranje u Italiji obeležila je i jedna tragedija. Saigrač iz Fiorentine, kapiten Astori je preminuo u snu, kako je taj događaj uticao na ekipu iz Firence, pa i vas lično?

"Odradio sam tada pripreme sa Fiorentinom i posle prva dva kola sam otišao na pozajmicu u Kjevo. Inače, godinu dana pre toga Astori i ja smo bili zajedno u klubu. Došao je iz Rome. U isto vreme on je dobio prvu, a ja drugu ćerku. Tako da smo bili baš povezani, imali smo zajedničke teme, uvodio sam ga u to šta ga čeka".

Ko vam je javio da je Astori preminuo?

"Zvao me je Milan Badelj. Rekao mi je tada da je Astori umor. Sećam se bili smo u karantinu na ručku pred neku utakmicu. Odgovorio sam mu da nije baš lepo šaliti se na taj način. Badelj mi je ponovio isto. U tom trenutku nisam "svario" šta se zaista desilo, ali kasnije me je baš "opalilo". Bilo mi je teško, jer smo bili bliski. Kao igrač, čovek i kapiten bio je primer u svakom smislu te reči. Gledajući kasnije rezultate Fiorentine kao da su dobili neku snagu i jedinstvo. Na toj nekoj nesreći su ostvarili su bolje rezultate“.  

Protiv koga ste vodili najteže duele u Seriji A?

"Meni su najviše tada smetali niski igrači, a bilo ih je recimo tada u Napoliju. Tu su bili Hamšik, Insinje, ali i odlični Kavani. On je po meni jedan od najboljih napadača, teško ga je bilo čuvati. Svaka ekipa u Seriji A je imala nekog napadača ekstra klase. Sećam se kad sam tek došao u Đenovu, Ronaldinjo je bio još u Milanu. Igrali su još Pirlo, Delpjero, Toti. Imao sam tu čast da "kačim" tu generaciju ekstra igrača“. 

Da se osvrnemo i na reprezentaciju. Bili ste učesnik one čuvene prekinute utakmice u Beogradu protiv Albanije, sada je sve bilo daleko drugačije u Tirani. Kako gledate na to, zašto je sad ovako bilo bez tenzija? 

"I treba da bude ovako kao što je sad bilo. Ipak je fudbal samo igra. U organizaciji su tada svi zakazali. Po meni kao da su nas "namestili" da dođe do tog incidenta i da bude tako kao što se desilo. Lično pod adrenalinom, povučen emocijama reagovao sam tako kako sam reagovao. Neke stvari ne mogu da se kontrolišu u datom trenutku. Sa druge strane mi smo igrači, tu smo da igramo, a ne da vodimo neku politiku. Ispali smo naivni, na kraju smo i platili tu cenu visoko“. 

Da li ste zadovoljni kako sada izgleda reprezentacija, čini se da su se neke stvari promenile? 

"Mislim da imamo baš dobru reprezentaciju, ali smatram da možemo mnogo više. Mi Srbi smo posebni, kao da ne znamo da se radujemo, kao da ne želimo da se nešto lepo desi. Pričam o fudbalu. Dođe do euforije posle plasmana na veliko takmičenje, a onda samo čekamo neku negativu da bismo se uhvatili za to i o tome pričali. Kad pogledamo unazad, svako veliko takmičenje ispratio je neki skandal. Ne znam kako bismo se ponašali kada bismo baš nešto veliko napravili. Da li bismo uživali ili bismo opet našli nešto negativno. Generalno imamo kvalitetnu reprezentaciju što govore i rezultati. Možemo da igramo protiv svakoga. Nadam se ako se namesti i sportska sreća da možemo daleko da doguramo u kvalifikacijama, a i kasnije“. 

Vi ste zahvatili period u reprezentaciji od osam godina, kad nigde nismo igrali na velikom takmičenju. Zašto je to bilo tada tako, a po imenima imali ste sjajan sastav? 

"Imam 22 nastupa za reprezentaciju u osam godina i bio sam na bukvalno svakom okupljanju. Na moju nesreću tada su na mojoj poziciji igrali Krstajić, Vidić, Dragutinović, kasnije Maksimović, Bane Ivanović, Neven Subotić, Nastasić ... Malo sam igrao, a imao sam i tu nesreću da nemamo uspeha. Po imenima možda smo bili i kvalitetniji nego danas, ali nekako nismo bili ekipa. Sa druge strane nismo imali ni selektora koga bi Savez podržao na neke duže staze kao sad. Sve je bilo da zavisiš od rezultata, promenio sam šest ili sedam selektora. Mislim da je to uzrok“. 

Da li možemo da se plasiramo na SP?

"Da. Imamo dobru grupu, sa Englezima možemo da igramo, videli smo to. Uz malo sportske sreće možemo da napravimo dobar rezultat. Što da ne i da se plasiramo direktno na SP“. 

FK Čukarički

 

Vratimo se klupskom fudbalu, kada je Čukarički u pitanju šta očekujete ove sezone, prošla je bila očajna. Klub je posle deset godina igrao u plej-autu?

"Za mene je bilo iznenađenje da Čukarički nije bio u plej-ofu. Zato nam je to i prvi cilj. Ovde ima dosta mladih igrača, a njih bi trebalo istrpeti, dati im šansu. Mi stariji smo tu da pomognemo. Za sada smo na dobrom putu. Zadovoljan sam kako sve to ide. Ove sezone možemo da napravimo taj iskorak da se vratimo u vrh tabele. Drago mi je da se u Srbiji ne svodi više sve na Zvezdu i Partizan, već da ima još kvalitetnih ekipa kao što su: Čukarički, TSC, Vojvodina, Novi Pazar, Radnički“. 

Kakva je komunikacija sa trenerom Lešnjakom, da li ste imali vremena da ga upoznate?

"Super. Moram da ga pohvalim. Ima razumevanja za starije igrače, iako  ne tražimo ništa. Ipak, izlazi nam u susret, ume da prepozna situaciju i kada da nas odmori. Poseduje trenerske kvalitet, ali je kao i čovek odličan. Danas je jako važna ta komunikacija. Dođe nam trener kao neki psiholog. Nas starije ne može sad da nauči kako se odigrava pas, prijem lopte, to znamo, ali neke druge stvari koje su bitne u komunikacije su važne. Znamo to da cenimo, zato ćemo mu vratiti na terenu“, zaključio je Tomović.