Divan čovek, koji je mnogo voleo fudbal i Partizan: Ćirković, Stojanoski i Đukić, za Arenu, o Andriji Delibašiću

Partizan, podgorička Budućnost, Srbija, Crna Gora... fudbal uopšte, izgubili su danas Andriju Delibašića, nekada sjajnog golgetera, a poslednjih godina trenera i sportskog funkcionera, svuda rado viđenog i svima dragog Deliju.

Iza prerano preminulog četrdesetčetvorogodišnjeg strelca svih golova za klub iz Humske 1 u Ligi šampiona 2003/2004 ostala je bogata igračka zaostavšina, ali na ovom mestu ćemo evocirati uspomene na njega kao čoveka.

"Najpre i ovim putem da izrazim duboko saučešće porodici našeg Andrije, izgubili su svog najrođenijeg. Izgubili smo i mi, njegovi saigrači, naš Partizan, Crna Gora... Letos, kada sam ga poslednji put video, dok nam je bio u poseti na stadionu sa sinom - jer kada je dolazio u Beograd obilazio bi svoju drugu kuću iz prethodnog života - delovao mi je zdravo, kao pobednik u najvažnijoj životnoj borbi. Nažalost, od Nove godine su stvari krenule na gore... i, eto, sada pričamo o njemu u prošlom vremenu.

Baš sam utučen. Nisam se još oporavio od ispraćaja našeg Radiše Ilića i oproštajnih reči njegove ćerke, a sada mi ode još jedna dobrica. Neko s kim sam krčio put ka prvom timu Partizana, uvek mi je bio podrška. Ne, ona reda radi, već prava Iskrena. Ma, ljudina...", kaže za Arenu, Milivoje Ćirković, strelac odlučujećeg pogotka za plasman u elitno takmičenje u pomenutoj sezoni.

 

Starsport

I Milan Stojanoski je delio svlačionicu sa popularnim Delijem, pa je pozvan da nam priča ko i kakav je zaista bio Andrija. Kada se ugase kamere, daleko od očiju medija, suda navijačke javnosti, protivničkih lupa... U svojoj ljudskoj esenciji. 

"Prolazim malopre hodnikom svog stana i ugledam sliku iz Lige šampiona, gledam i ne verujem, jer s nje od pre par godina nema više Zoltana Saboa i Radovana Radakovića, od prošle nedelje ni Radiše Ilića, a sada i malog Andrije. Strašno, rano, tužno, nenadoknadivo... Kako ću pamtiti Delibašića? Zauvek nasmejanog i dobroćudnog. Bio sam stariji od njega, pa sam ga zajedno sa ostalim dečacima u timu zezao u prolazu.

Voleo sam da mu dobacim 'Gde si, mrčo?', kao omiljenom Crnogorcu. Nikada se nije naljutio, samo bi se dobroćudno nasmejao. Bio je redak pozitivac, od malena lepo vaspitan. Dobar prijatelj... Kakva nepravda! Taman kada je trebalo da uživa u novoj fazi života, gleda kako mu deca postaju ljudi, pravi uspehe na nekom novom sportskom polju... mi ga ispraćamo!", ispričao je bivši defanzivac crno-belih i reprezentacije Makedonije. 

 

MN Press

Sa Miroslavom Đukićem nije delio igrački "hleb", zbog velike razlike u godinama, ali mu je bio desna ruka jedno vreme u stručnom štabu "parnog valjka". Zato nije trebalo ubeđivati ga da se iz Španije oprosti od bivšeg kolege. 

"Sve nas je pogodio Andrijin "odlazak". Bio je u mom stručnom štabu, najviše je radio sa napadačima, prenoseći im svoja bogata iskustva. Divan i porodičan čovek, koji je mnogo voleo fudbal i svoj Partizan. U svima nama ostaju ogromna žal i tuga za divnim čovekom, pre svega. Zauvek u našim srcima, Andrija!!!", poručuje naš sagovornik preko sajta Arene.