Iliev smenio Radinovića: Ima li nade za Partizan? Sve je manje ljudi koji u nju veruju

Ubedljiv poraz u "večitom derbiju" (0:4) odigranom u ponedeljak u okviru 9. kola Superlige Srbije, izazvao je potrese u Partizanu, ali još uvek ne "tektonske" kojima se nada većina navijača crno-belih.

Dugogodišnji niz bez trofeja i značajnijih pobeda, kao i pretrpljen debakl protiv najvećeg rivala, čak ne toliko ni rezultatski, koliko u svakom drugom smislu fudbalske igre, još uvek nije naveo čelnike Partizana da "povuku ručnu" i napuste, očigledno, samo njima udobne fotelje.

Posle svega, budimo realni, oni o svojim eventualnim ostavkama (pre svega generalni direktor Miloš Vazura ) ni ne razmišljaju, iako bi svugde u svetu odavno bili bivši, verovatno i u nekom Partizanu od pre 10-15 godina.

Kao i nekoliko puta do sada, koplja su se prvo slomila na manje bitnim, ali ne i nebitnim strukturama kluba. Štaviše… Počelo je od omladinske škole, nekada među najboljim u Evropi, a danas posrnule i osiromašene neradom i izostankom bilo kakvog sistema u proizvodnji budućih generacija "parnog valjka" i srpskog fudbala. Ne tako davno iz ove škole potekli su igrači koji su na poslednja dva velika takmičenja Mundijalu u Kataru 2022. i Euru u Nemačkoj ovog leta bili nosioci igre "orlova", poput Aleksandra Mitrovića, Andrije Živkovića, Nikole Milenkovića, Strahinje Pavlovića…

Novi-stari sportski direktor Partizana, Ivica Iliev, odlučio se da nepuna 24 sata posle poraza od Crvene zvezde, smeni dosadašnjeg direktora Škole Vanju Radinovića, čoveka za čije je vreme "komandovanja" Škola prestala da važi za jednu od najboljih u Evropi, a to čak više nije ni u Srbiji. Narušeni su međuljudski odnosi, oterani sposobni, kvalitet je u konstantnom opadanju, a samim tim i talentovanih klinaca je sve manje u "Zemunelu". Iliev, čiji su planovi i obećanja prilično veliki, trebalo bi u narednim danima da odredi naslednika Radinovića, a prema raznim izvorima iz Humske, to bi trebalo da postane čovek od autoriteta i iskustva (Da li takvih i dalje ima oko Partizana?).

Očigledno da je cilj sportskog direktora "parnog valjka" da podigne nivo rada u Školi, kako bi u što skorije vreme klub počeo da crpi gro prvotimaca iz svojih redova, onako kako se godinama radilo, a dovođenjem kvalitetnih igrača, sa istinskim epitetom pojačanja, dopunjava upražnjene pozicije. Uostalom, ako su planovi nekadašnjeg člana Partizanove škole da na ovaj način pokrene ekipu i napravi tim konkurentan prvo na domaćim, a kasnije i na evropskim frontovima, Iliev će samo primeniti stari oprobani recept kojim su se u Humskoj decenijama unazad služili.

Želje su jedno, a realnost, ipak, nešto sasvim drugo. Prvo i jedino pitanje je: koliko je trenutni Partizan, vođen čelnicima čija se odgovornost od propasti stalno odbacuje, a ona je definitivno najveća u urušavanju nekada slavnog kluba, uopšte sposoban da se izdigne sa samrtne postolje i vrati u neke normalne životne tokove. Istini za valju, i ranije je crno-beli brod umeo da izgubi kurs, da upadne u nevreme, ali nikada da ovoliko daleko i dugo odluta bez kompasa. Mišljenja su mnogi - bez povratka…

Vremena praktično nema, dugovi se gomilaju, problemi ređaju, a iz godine u godinu u kancelarijama podno severne tribine stadiona u Humskoj ništa se ne menja. Tek poneka kozmetika u vidu pravljenja "lounge" bara na zapadnoj tribini i renoviranja svečane lože, kako bi samo čelnici Partizana imali uslove da gledaju tužne utakmice Partizana. Nekada toliko jadne da već na poluvremenu nestanu bez traga, ostavljajući sportske rivale da likuju i raduju se istorijskom trijumfu. Ostatak čuvenog "JNA" je, ipak, prava slika i prilika današnjeg FK Partizan. Od sablasno praznih tribina, preko poplavljenih prostorija, raspalih novinarskih pozicija na istoku do kojih po toplom vremenu dopire nepodnošljivi smrad fekalija i urina, oronulih i trošnih zidova, do kancelarija u kojima se godinama oseća memla…