Aleksandar Stanković pričao o Siniši, Interu, ocu, pa priznao: Jedan Dejanov gol znam napamet, probao sam da ga izvedem, ali ...

Prezime Stanković na stadionu "Đuzepe Meaca" nosi posebnu težinu koja ne mora da se objašnjava. Aleksandar sada pokušava da mu doda novu stranicu. Sin čoveka koji je ostavio dubok trag u Interovoj istoriji polako se probija kroz isti klub, ali sa jasnom željom da ne živi od očevog imena, već da izgradi sopstvenu priču.

U razgovoru za DAZN, mladi vezista otvorio je vrata u svet u kojem se fudbal odavno prepliće sa porodičnim uspomenama. Govorio je o Interu kao klubu uz koji je odrastao, o periodu provedenom van Italije, ali i o ljudima koji su snažno uticali na njegov pogled na fudbal ocu Dejanu Stankoviću i Siniši Mihajloviću.

Za Aleksandra, Inter nikada nije bio samo klub koji je gledao na televiziji. Bio je deo porodičnog života i prvo mesto na kojem je kao dečak počeo da zamišlja sebe sa loptom u nogama.

"Ovaj dres izaziva poseban osećaj. Za mene je Inter nešto ogromno, to je porodična stvar. Sanjao sam o ovome kao dete i upravo iz tog razloga sam počeo da igram fudbal. Inter je moje prvo fudbalsko sećanje. Kada je osvojena Tripla kruna 2010. godine, imao sam samo pet godina, ali se sećam Madrida i svega što se dešavalo. Kada gledate te šampione i šta je Inter napravio u tim godinama, jedino što vam preostaje jeste da sanjate da jednog dana uradite isto", rekao je Aleksandar Stanković.

Danas, međutim, Stanković ne želi da bude samo Dejanov sin. Put do prvog tima gradio je i van Italije, kroz iskustvo koje mu je donelo ono što nijedan trening ne može da nadomesti. Pozajmice u Švajcarskoj i Belgiji bile su važna stanica u njegovom sazrevanju, a posebno se izdvaja period u Klub Brižu, gde je dobio priliku da oseti ritam Lige šampiona i da se upiše među osvajače titule.

"Iskustva u inostranstvu su mi promenila život. U Belgiji sam igrao Ligu šampiona i tamo sam sazreo, zauvek ću biti zahvalan Lucernu i Brižu. Titula sa Brižom je moj prvi trofej u kom sam bio protagonista, osvojili smo drugu zvezdicu i na to sam preponosan."

 

 

Takva iskustva sada pokušava da prenese i u Interov vezni red, u kojem nema mnogo prostora za čekanje i učenje na sopstvenim greškama. Stanković upravo tu vidi jednu od svojih najvećih prednosti – priliku da svakodnevno bude uz igrače od kojih može da pokupi detalje koji prave razliku na najvišem nivou.

"Na sredini terena ličnost je sve ako funkcioniše vezista, funkcioniše i ceo tim. U veznom redu Intera postoji neverovatan miks kvaliteta, trke i iskustva, i presrećan sam što svakog dana imam priliku da učim od njih."

Kada je priča stigla do Siniše Mihajlovića, fudbal je na trenutak ustupio mesto emociji. Za porodicu Stanković, Mihajlović nikada nije bio samo veliko ime srpskog i italijanskog fudbala. Bio je čovek koji je pripadao porodici.

"Siniša je za nas bio posebna ličnost, bukvalno kao drugi otac. Za mog oca bio je stariji brat. Čovek ogromnog srca, prava veličina i velika je tuga što nas je napustio."

A onda je na red došao Dejan Stanković i ono što se u porodici, očigledno, i dalje prepričava kao da se dogodilo juče. Dva gola posebno su ostala urezana u pamćenje fudbalskog sveta volej protiv Šalkea i čuveni pogodak gotovo sa centra terena protiv Đenove.

Aleksandar ih nije posmatrao samo kao navijač. Gledao ih je kroz prizmu sina koji pokušava da razume kako je njegov otac uspevao da zamisli ono što drugi nisu ni pokušavali.

"Gol mog oca u Đenovi znam napamet. I danas mi nije jasno kako je to izveo, baš kao ni onaj protiv Šalkea. Neverovatno je uopšte kako mu je palo na pamet da šutne iz prve sa te distance. To su potezi koji ostaju zauvek u istoriji. Priznajem, probao sam tajno da ponovim to na treninzima, ali to je prosto nemoguće izvesti", zaključio je Aleksandar Stanković.