To je sport, to je košarka: Od "Grateful dead-a" do košarkaške sile sveta

Mnogo je negativnih utisaka sa putovanja uz ekipu Partizana u Kaunas, toliko da je teško rezimirati šta je sve loše pošlo po ekipu Mirka Ocokoljića na izletu u Litvaniju. Zato je možda najbolje malo i skrenuti pogled, te se osvrnuti ka domaćinima, koji su pored košarkaške klinike na parketu, svim prisutnima održali i predavanje o tome kako se voli sport, kako se poštuju uspesi u svim kategorijama, ali i koliko posebno mesto narandžasta lopta ima u srcu tamošnjeg naroda. 

Srbija često sebe poistovećuje sa imenom "zemlja košarke", i mada to svakako jeste po brojnim uspesima nacionalnog tima, možda bismo mogli pozajmiti koju stranicu iz litvanske knjige uspeha, kojih ima manje, ali su cenjeni i naglašeni neuporedivo više. 

Ono što nas je zateklo u Kaunasu jeste grad u magli, izuzetno mali sa svega oko 400 hiljada stanovnika. Svakako da je prva reakcija bila - "kako se ovde uopšte živi", s obzirom da "zelena šuma" i hladna temperatura čine drugi najveći grad Litvanije izrazito nepristupačnim. Ali kada malo zagrebemo ispod površine, uviđamo male strasti koje su i te kako omogućile da jedan tmuran baltički grad pokaže kako se iza lošeg vremena i pasivnog postojanja krije ponosan duh i velika kultura. 

Pre svega, ona sportska, jer se u Kaunasu nalaze posebno izdvojeni Мuzej sporta i Muzej košarke. Ova dva zdanja se nalaze u starom delu grada, a prolazeći kroz sitne ulice koje podsećaju delimično na stari, ali neuporedivo manji, Prag, ostaje utisak da smeštanje ovih institucija u istorijski značajan deo grada u stvari naglašava važnost sporstkog nasleđa za Litvance.

Na početku smo se susreli sa Muzejem sporta, kroz koji je u tom trenutku prolazila grupa školaraca, kao na jednoj od onih obaveznih "izleta" u Мuzej Nikole Tesle u Srbiji. Na sličan način su litvanskoj deci prikazivana mnoga odličija koja su u ovu malu zemlju donosila velika imena. Košarkaška istorija nije odvojena premeštanjem u drugu zgradu. Deo najvećih uspeha reprezentacije nalazi se zajedno sa dostignućima iz drugih sekcija nalazi se i u muzeju sporta, ali je separacija zapravo pomogla da litvanska "religija", kako košarku zovu naši doskorašnji domaćini, ne pojede u pravom smislu te reči ostale velikane iz Litvanije. 

I baš svi su jednako zastupljeni. Od trofeja iz mačevanja, do fudbala koji se nikada u Litvaniji nije "zapatio" kao košarka, preko skijanja, a moguće je i da nam je promakao ormarić sa medaljama nacionalnog tima u boćanju. Jednostavno, sve je na jednom mestu - od prvog pehara koji je osvojio Žalgiris u Evroligi, impozantnih trofeja tamošnjeg biciklističkog tima. Stoje ravnopravno i ukazana im je jednaka vrednost. 

TV Arena sport

Razgovarajući sa kustoskinjom permanentne izložbe, dobili smo i priliku da čujemo i neverovatnu priču o Algimantasu Bertaišusu. Radi se o čoveku koji u mlađem dobu svog života nije imao gotovo nikakve veze sa sportom. Postao je inženjer za puteve, a takođe je učestvovao u gradnji brojnih infrastrukturnih objekata za svoju zemlju. Ipak, kako nam je ispričala kustoskinja, u jednom trenutku svog života, kao i svaki Litvanac, uhvatio je sebe kako gleda utakmicu neimenovanog sporta, i kako posmatra tablu sa rezultatom. Videvši različite brojke rešio je da ih zapiše. 

Ovaj postupak, nastavio je da čini sve do samog kraja svog života. Na samom početku,  krajem 50-ih godina prošlog veka, to je činio primarno rukom, a u vitrinama su izložene sveske impozantnog rukopisa, ispisane od ivice do ivice sa poenima igrača, strelcima, žutim kartonima, golovima... Njegova arhiva je ostala jedan od najznačajnih dokumenata vremena kada je sport još bio mlad, a njegovi podaci se i dan danas koriste i smatraju neverovatno preciznim za njegovo doba. Litvanci bi išli dovoljno daleko da kažu da je bio prvi ozbiljni sportski statističar sveta, a i razlog zašto na Baltiku ne postoji fotografija Viltusa Čemberlejnusa sa papirom na kojem je napisano "100", kao krunskim dokazom da je, eto tamo nekada davno, Litvanac došao do trocifrenog broja u košarkaškoj utakmici. 

TV Arena sport

Naravno, muzej sadrži i posebne izložbe - na drugom spratu je prostorija posvećena čuvenom bokseru, Algridasu Šocikasu, koji možda široj populaciji nije poznat, ali je jedan od najuspešnijih u svojoj sportskoj kategoriji. Iako ga prati prefiks amater, Šocikas je 50-ih godina harao SSSR i Evropom, osvajajući dve titule evropskog šampiona, šest titula za šampiona Litvanije i SSSR, kao i tri baltička trofeja. 

Nakon što se penzionisao 1957. godine, postao je trener i odnegovao je novu generaciju litvanskog boksa, u kojoj su bili i osvajači medalja na Olimpijskim igrama, Ričardas Tamulis i Jonas Čepulis. Kolekcija sadrži brojne medalje i predmete ovog velikog čoveka, a takođe je postavljen i bokserski ring u samu prostoriju - replika onog u kojem je svojevremeno nastupao Šocikas. 

Treći sprat je posebno posvećen cirkuskoj umetnosti, koja je uvek igrala na finoj granici između artizma i sporta, poput baleta, umetničkog klizanja i skokova u vodu. Osnove velike cirksuke tradicije Litvanije je postavio Jonas Ramanauskas 70-ih godina prošlog veka, čiji potomci su i dan danas među najpoznatijim izvođačima ove umetnosti u svetu. Brojne fotografije, plakati, kao i specifični rekviziti, poput tegova za tadašnje "strongmene", koji su bili svojevrsna atrakcija, kao i nagrade, priznanja i plakete, stoje obešeni na zidovima poslednjeg slobodnog sprata ove zgrade. 

TV Arena sport

Kada smo napustili muzej sporta, i odmah prošli u njegovo dvorište, pred nama je bila moderna zgrada, za razliku od prošle, koja je bila prilično arhaični kućerak, a ispred nje, velika košarkaška lopta, male tribine. Teško je sumirati u par reči koliko je košarka veliki deo litvanskog nacionalnog identiteta, ali možda to najbolje sumiraju reči jednog od najboljih košarkaša sa prostora ove zemlje - Modestasa Paulauskasa. 

"Ovo je naša tradicija, naša istorija. Kažu da se deca ovde rađaju sa košarkaškom loptom u svojim rukama", rekao je svojevremeno Paulauskas. 

I zaista, igleda kao da litvanski čelnici države čine sve kako se od narandžaste lopte deca ne bi odvajala. Iza muzeja se, recimo, nalaze tereni, na kojima su instalirani ormarići. Preko besplatne aplikacije, kojom se otvaraju plastična vratanca, svako može iznajmiti loptu na besplatnih sat vremena. Ukoliko je ne vrati, provizija je 29 evra, ali ovo ne deluje kao čest slučaj, s obzirom da su sve kutije, sem onih koje su u kvaru, imale jednu košarkašku loptu u sebi. Valja istaći i da smo na aerodromu zatekli teren za basket, na kojem je nekoliko razočaranih navijača Partizana rešilo da se opusti posle ubedljivog poraza. 

Izložba u muzeju košarke nam je sama rekla - svaka kuća u Litvaniji, ima obruč i mrežicu. Zato nas je, umesto zlatnih odličija, u ovom drugom zdanju, sačekao niz fotografija na kojima se nalaze kuće iz ruralnih predela, o koje je na ovaj ili onaj način obešen koš.  

TV Arena sport

Nakon što se prođe kroz ovaj niz fotografija, prošli smo pored instalacije sa košarkaškim loptama, na kojima se nalaze brojni grbovi evropskih klubova, među kojima su i Partizan i Zvezda, ali i lopte koje su obeležile na različite načine odrastanje uz košarku, recimo čuvena reklamna lopta sa logoom "Poli" parizera. A odmah zatim - serija zavesa, sa fotografijama najvećih litvanskih trenera povodom stogodišnjice litvanske košarke, i na drugoj strani isti niz zavesa sa svim generacijama koje su donosile medalju ovoj maloj zemlji. 

Upravo među tim fotografijama, krije se možda i najbolja priča evropske košarke - fotografija ekipe Litvanije iz 1992. godine, koja je osvojila bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Barseloni. Priča govori - nakon napuštanja Sovjetskog Saveza, kao i mnoge države, i Litvanija se finansijski mučila sa tranzicijom u drugi ekonomski sistem. Vladala je nemaština, a zemlja nije imala novca da plati put i smeštaj u Španiji svom košarkaškom sastavu. 

Ipak, spas je došao iz neočekivanog izvora. Nekako je priča stigla do američkog benda psihodeličnog rok benda, poznatog pod nazivom "Grateful dead". Navodno, muzičare je veoma pogodio tekst koji su pročitali u lokalnim novinarima, da su na račun Litvanaca poslali 5000 dolara, kao i sredstva za legendarne majice u psihodeličnim tonovima, dominantnih crvenih, zelenih i žutih nijansi, preko kojih je bio zalepljen kostur koji zakucava na koš. Tako je jedan rok bend omogućio legendama poput Arvidasa Sabonisa i Šarunasa Marčiulionisa da se popnu na postolje najveće smotre. Priča o ovoj ekipi ovekovečena je u filmu "The Other Dream Team", što je i nadimak ovog sastava. 

Majice koje su postale simbol uspeha, i dan danas su deo košarkaškog i nacionalnog identiteta Litvanije, a možete ih kupiti u svakoj prodavnici koja se bavi dobavljanjem košarkaške opreme. Usput rečeno, originalna je izložena u muzeju sporta, gde ima posebno mesto u srcu permanentne izložbe. 

Kada smo završili sa ovim izložbama, nekako nas fantastična atmosfera u "Žalgirio areni" nije iznenadila. Nije nas iznenadilo što grad od 600 hiljada stanovnika, ima halu koja prima 15 hiljada ljudi, što je mnogi smatraju najboljom u Evropi. Nije nas iznenadilo što su u sivilu Partizana, Litvanci slavili svaki koš do poslednjeg minuta, ne pomerajući se sa svojih sedišta iako je duel odlučen u trećoj četvrtini na +30. Nije nas začudilo što je Arvidas Sabonis prikazan na velikom ekranu kako ulazi u svečanu ložu, dobio ovacije, koje su trajale oko pet minuta. Jednostavno, Sabonis je deo legende koja ne može biti ukaljana, deo košarkaške istorije koja je ponosna na sebe, koliko i ona ratna i politička. Jer je Litvanija u svoj svojoj hladnoći i tmurnosti, ipak uspela da održi košarkaški čas strasti, ne samo igračima Partizana, već gotovo i svakome u Srbiji koji se makar jednom nije zapitao: "Zašto mi nemamo ovakve muzeje? Zašto je Žarko Paspalj izviždan? Gde su naše medalje i trofeji? Zašto nismo jednako ponosni na mačevaoce, kao i na mlade fudbalere?" Možda ne odgovore, ali rešenja za ova pitanja, možemo potražiti u litvanskom odnosu prema košarci. 

TV Arena sport