Kao snajperi u magli...

Okončano je drugo duplo kolo Evrolige ove sezone, a za razliku od prvog, navijači i stručni štab Partizana imaju mnogo više razloga za nezadovoljstvo. Posle bolnog poraza od Asvela, gde je crno-beli tim nesumnjivo bio favorit, usledio je nešto očekivaniji neuspeh u Kaunasu od Žalgirisa, koji se nije suviše namučio sa beogradskom ekipom, iako rezultat ne svedoči o načinu na koji je litvanski tim došao do trijumfa.

Kao što smo naveli i u izveštaju sa samog duela, opšti utisak je da se utakmica mogla igrati još četiri kvartala, a "zelena šuma" bi svaki put uspevala da odbije nalete Partizana i sačuva svoju prednost. U nekoliko navrata je beogradski klub topio mukotrpno prednost protivnika, samo da bi dobio veoma upečatljiv odgovor sa druge strane. Ipak, ne samo da je umeo Žalgiris da uzvrati, nego ni ekipa Đoana Penjaroje nije znala kako da preuzme u potpunosti momentum - kako da dovrši započeto. 

Sve snažnija odbrana koju evroligaši igraju na Karliku Džonsu, što očito veoma utiče na njegov učinak na terenu, svakako jeste jedan od glavnih faktora koji remete igru crno-belih. Ali tu je i taj zloglasni šut za tri poena. Meč protiv Žalgirisa, Partizan je okončao sa pet pogođenih šuteva sa distance iz čak 23 pokušaja - svega 23 odsto... I da, možemo reći da je šut nešto što napreduje tokom sezone, ali već sada deluje da dok se to ne dogodi, srpski klub vrlo lako može izgubiti dovoljno važnih mečeva koji ga mogu koštati nekog osetnijeg uspeha. 

U pitanju je hroničan problem koji ne jenjava iz duela u duel. Ako izuzmemo duel protiv Asvela, gde je procenat sa distance bio naneverovatnih 50 odsto (9/18), videćemo patern. Na derbiju je Partizan šutirao 7/27 (26 odsto), protiv Fenerbahčea nešto bolje (6/20, 30 odsto), protiv Panatinaikosa katastrofalnih 4/26 (15 odsto), protiv Reala u Madridu još gore, ali proporcijalno (3/20, 15 odsto)... Zanimljivo, samo je utakmicu sa Crvenom zvezdom od pomenutih, crno-beli tim dobio - sve ostalo, bili su porazi, a poneki vrlo bolni.

Uzmimo i drugu stranu medalje u obzir - praktično kada god je Penjarojin sastav slavio u Evroligi, šut je bio veoma pristojan. Protiv Olimpije 11/24 (46 odsto), protiv Pariza 8/19 (42 odsto), protiv Bajerna 9/27 (33 odsto). Dakle, očito se na primeru crno-belih pokazuje da pravilo o modernoj košarci, koja zavisi od šuta, i te kako potvrđuje. 

Ne možemo reći da krivica ide na pleća svih košarkaša, ali oni koji su dovedeni zbog svojih šuterskih karakteristika definitivno snose najveću odgovornost, naročito kada pričamo o otvorenim pokušajima. U prvom planu je ponovo Itan Tompson, koji protiv Žalgirisa jeste odigrao svoj najbolji meč, ali ponovo je izostao onaj najjači deo njegove igre, a to je streljanje iza linije 6,75 metara. 

Tek dva puta je pogodio sa linije za tri poena Tompson u "zelenoj šumi" - prvi put u prvom kvartalu, a potom u poslednjem. I da, njegov procenat šuta na današnjem meču (a i sezoni) jeste bolji nego kod većine, ali moramo imati u vidu da je promašio onaj najvažniji kada nije bio baš pokriven - na -4 i četiri minuta do kraja, kada je Partizan poslednji put uspeo da ugrozi protivnika. 

Iako nije dugo tu, Antonio Rivs nije pokazao ništa od one kuraži kakva je viđena na meču sa Spartakom. Kao da se više trudio da ne greši, nego da reši utakmicu. Nije uopšte delovao kao igrač koji je svojim pogotkom u poslednjim sekundama doneo pobedu u Subotici, a s obzirom na to da se od njega takođe očekuje doprinos sa distance, razočaravajuće je da se tek dva puta oproba... 

Takođe, valja pomenuti i protagonistu duela, Nikolu Tanaskovića. Odličan meč je odigrao Srbin sa 19 poena, ali nijedan od njih nije bio čuvena "trojka", što je nedopustivo za nekoga ko se smatra za "streč-big" igrača - visoki košarkaš koji širi igru. Čitavim dosadašnjim tokom evroligaške sezone, očito je da Tanasković ne može namestiti ruku, što se vidi i u procentima. Da vidimo - 20 odsto, 10, 5 ? Ne! Nijedna pogođena trojka tokom devet mečeva iz osam pokušaja. I to je nešto što se ne može svariti. Niko od srpskog internacionalca ne očekuje šutersku rapsodiju i tri do četiri pokušaja i pogodaka po meču, ali nijedan pogođen šut za devet duela zaista je nešto vredno par upitnika. 

Pomenućemo tu i Arijana Lakića, koji od starta sezone gađa kao snajper u magli. Teško da je iko očekivao da translira svoje veštine sa distance na Jadranu u elitno takmičenje, ali sa samo 22 odsto posle devet duela, zaista ne predstavlja opciju na koju Penjaroja može da se osloni ukoliko su potrebni brzi i sigurni poeni za tri poena. 

Možemo nabrajati i navoditi brojke još dugo, ali zaključak je već sada jasan. Pobede u Evroligi ne mogu se juriti samo šutevima za dva poena. Ne može se tako ni juriti rezultat protiv timova koji kvalitativno odnose primat. A teško se može i očekivati neko mesto u plej-inu i plej-ofu takmičenja. Zbog toga, mnogi se raduju povratku kapitena Vanje Marinkovića, ali pitanje je da li će on sam moći da pokrene tim i stabilizuje ekipu u segmentu koji očito nosi presudnu težinu u mečevima visokog napona.