Au revoir Paris, Guten Tag München: Partizan ima istorijsku priliku i "mora" da je iskoristi

Srpska javnost je nesumnjivo iznenađena i opčinjena Partizanom. Crno-bela euforija ponovo se proteže Beogradom, kao što je bio slučaj u prvoj i drugoj sezoni sa Željkom Obradovićem na klupi. I jasno je da se te dve preokupacije u potpunosti razlikuju. Jednu je nosio nagli skok iz anonimnosti, ili bolje reći usnulosti i zaborava (da, dani sa Andreom Trinkijerijem su bili bajkoviti, ali odlaskom Italijana pokazalo se koliko je lako napraviti dva koraka unazad), do evropskog epicentra klupske košarke. Sa druge strane, nalazi se nešto potpuno suprotno. 

Već smo toliko reči napisali kako ne valja poskakivati i ciktati o Fajnal-foru posle dve odigrane runde, te da su crno-beli značajno premašili horizont očekivanja nakon turbulentnog i u očima navijača nezanimljivog leta. I čini se da pristalice kluba rade mnogo bolji posao, nego kada se apelovalo na spuštanje tenzija kada bi Žocovi timovi tradicionalno slabo započinjali sezonu, a potom kasnije spuštali "nogu na gas". 

Ali ono što ne možemo zaboraviti jeste da Partizan ima jednu od najboljih startnih pozicija u svojoj istoriji. Ne novijoj, od povratka u elitno društvo, ne od 2007. godine, kada su Beograđani poslednji put započeli takmičenje sa dva trijumfa, već otkako se klub iz Humske prvi put priključio novoj Evroligi na početku još dugo aktuelnog milenijuma. 

Posle pobede nad Olimpijom kod kuće i Parizom u gostima, vreme je za novo putovanje, a ovaj put ono će biti u Minhen i imaće poseban značaj. Ne samo da će dijaspora tradicionalno omogućiti ekipi sublimaciju domaćeg terena, nego će ekipa dobiti priliku da prvi put upiše tri uvodne pobede kraj imena Partizan na tabeli. To je nešto što se dosad nije desilo, što predstavlja presedan i što valja napomenuti kada se govori u kalibru i dometima ove ekipe. 

Baš zato što je nesumnjivo crno-beli dres nosilo mnoštvo atraktivnih imena. čak i kada se ekipa predvođena Duškom Vujoševićem dokopala glorifikovanog Fajnal-fora 2010. godine, znamo koliko ovaj start znači potcenjenom ekipu sa motivom više. I moramo priznati - šanse za ovaj uspeh nisu male. 

Ako oslušnemo tradiciju, videćemo da nije prevelika anomalija pobeda Partizana u Bavarskoj. Dosad je pet utakmica odigrano u Minhenu između ova dva tima, a učinak je prilično ujednačen - dve pobede za goste, tri pobede za domaćine. Prošle sezone, upravo je gostovanje u Nemačkoj bilo katalizator za veliki skok u formi i rezultatima nakon katastrofičnog niza, što dodatno čini situaciju poetičnom. 

Ali priznaćemo, ne igra istorija, igraju igrači i zato se valja osvrnuti na ono što smo videli u Francuskoj, kako bismo mogli naslutiti ono što nas čeka u Nemačkoj. 

Videli smo u Parizu da postoje "trzavice" u igri crno-belih koje bi mogle biti kobne po tim. Naročito tu valja pomenuti uvodnih pet minuta meča u kojima je ekipa bila bez koša. Naravno, daleko od toga da 10:0 na startu duela znači i katastrofu, ali valja ovaj podatak držati tamo negde "u kičmenoj moždini", s obzirom na to da je protivnik bio Pariz koji se ne smatra ozbiljnom evroligaškom silom ove sezone. 

Da je sa suprotne strane bila jedna od tri ovosezonske "aždaje", to jest Panatinaikos, Fenerbahče ili Olimpijakos, pitanje je koliko bi prazan hod u vrednosti pola kvartala mogao biti nadoknadiv. Utakmice protiv ovakvih timova daleko su od onih koje moraju da se dobiju, ali predstavljaju one na kojima se ostvaruju važni rezultati, kada se pokazuje da ekipa misli ozbiljno. I tada, greške moraju biti svedene na minimum. 

Bilo je uočljivo koliko Itan Tompson i dalje pati od takozvanih NBA boljki. Kasnio je u rotaciji prilikom odbrane drugog napada Parižana, a potom je upao "u tunel" u pokušaju da popravi grešku, te se ambiciozno zaleteo na obruč u more protivničkih igrača, gde ga je širokogrudo dočekao Mohamed Faje, koji je pokupio dve blokade na startu. Blaga panika, rezultirala je u prilagođavanju protivničkom ritmu, što je verovatno najpogubnija stvar koju možete uraditi protiv Pariza - ekipe koja igra već godinama, nevažno ko je trener, svoju brzu "run and gun" košarku i samo čeka da protivnik počne sa jurcanjem. 

Tek kada je loptu i odgovornost preuzeo Karlik Džons, kao da se ostatak tima primirio i počeo da radi ono što je već pokazao da ume - da hrani svog lidera, a potom i proigra na njegovim krilima. 

Portorikanac prolazi period privikavanja i logično je da njegova minutaža ne parira saigračima, ali isto tako je jasno da njegovo vreme tek dolazi, te da ako išta, dobri rezultati ga čuvaju od preuranjenog pritiska javnost, kroz kakav recimo prolazi centar Crvene zvezde, Džonatan Motli. 

Drugi detalj koji ćemo uzeti u obzir je igra Kevarijusa Hejsa. Za razliku od Tompsona koji se još privikava na temperaturu evroligaške "bare", Hejs već dugo pliva u njoj i neke stvari koje pokazuje iz sezone u sezonu i te kako je već predstavio i domaćoj publici. 

Skakački talenat, kako u napadu, tako i u odbrani, te solidna defanzivna snalažljivost su uočljivi. Što se napada tiče, tu je situacija, kolokvijalno rečeno, "daj šta daš". Meč protiv Olimpije je u košgeterskom smislu (10 poena, brzo ostvarenih) bio pravi izuzetak i ne valja očekivati takve role često. Ali ono što je očito i prethodnih sezona i u aktuelnoj, jeste problem sa samokontrolom. I protiv "manekena", Penjaroja je bio sveden na jednog centra u liku Džekirija, da bi potom Nikola Tanasković neretko morao da se spušta na "peticu" kako bi Tonje uhvatio daha. Razlog su prerani problemi sa faulovima Hejsa. 

Protiv Olimpije je ostavio tim vrlo brzo zbog treće lične greške, a isto je uradio i sinoć, kada je sredinom drugog kvartala zaradio treću ličnu grešku. Slabo je počeo i u uvodnih dva minuta je već bio opomenut, a kada je Španac video da ga obruč neće (0/3 prva četvrtina) izveo ga je na "hlađenje". Povratak nije mnogo doneo u sledećoj četvrtini, a već na četiri minuta dok kraja ovog dela igre, Džekiri je morao da preuzme praktično sav teret što je uradio kao da mu je pet godina manje na računu. 

No, neće uvek Džekiri imati svoje veče, kao sinoć sa 15 poena u rukama. I baš tada, teško da će Kevarijus sebi moći da priušti luksuz da svoj posao "otalja" za dve četvrtine i potom se skoro permanentno preseli na klupu, naročito imajući u vidu situaciju u kojoj će Žofri Lovernj kao još jedna visoka opcija, biti prinuđen da pomaže Tanaskoviću da insuficijentnom mestu krilnog centra. 

Upravo ovaj dvojac, mogao bi biti glavna tema Penjarojinih radova pred put u Minhen koji bi mogao da donese mnogo. Jer valja imati u vidu i to da Partizan nema najsjajniji raspored. Posle uvodne tri utakmice, sledi gostovanje Real Madridu, potom dolazak Panatinaikosa u "Arenu", a zatim i put u Istanbul na noge Fenerbahčeu. Upravo zbog ova tri teška susreta, istorijski trijumf na gostovanju Bajernu koji je daleko od ozbiljnog plej-in kandidata (mada je protiv klimavog Hapoela pokazao da ume iznenaditi), predstavlja apsolutni imperativ. 

Potpuno će drugačije slika izgledati sa 3:0, kada se ponovo ode na tradicionalno zahuktali susret u prestonici Španije. Naravno, skor 1:1 u duplom kolu na strani je i više nego pristojan, ali zašto ova energija ne bi bila utilitarizovana na najbolji mogući način? Zašto se ne bi sačuvao momentum iz iznenađujuća uvodna dva kola koja su upozorila evroligaše da Partizan i te kako želi da poremeti "power rankings" prema kojem su crno-beli na 13. mestu u maju? Dodajmo na to da je raspoređivanje minutaže ponovo bilo odlično, te da nijedan igrač ne sme da se pozove na umor, s obzirom da je samo Kajl Olman bio 25 minuta na parketu, te da će za odmor biti mesta u sredu, i uočićemo da dobra forma može izroditi makar još jedan trijumf.

Neke tradicije kad-tad moraju nestati i prestati, videli smo to u prvom kolu, ali neka ona dobrih rezultata u Minhenu opstane - svi pokazatelji, argumenti i sve okolnosti sugerišu da tako "mora" biti.