Od šok terapije se ne živi

"A dobro, tu su Asvel i Alba", govorilo se prethodnih godina kada neki tim ima loš raspored u Evroligi i traži utakmice na kojima bi eventualno mogao da popravi skor posle teške sezone. Ove godine je nemački sastav napustio elitno takmičenje, ali bez brige - Partizan je popunio mesto koje su neslavno držali "albatrosi". I to nije suviše jaka tvrdnja, jer se porazi protiv crno-belih, pa čak i u "Areni Beograd", među drugim ekipama slobodno mogu smatrati "kiksevima" koji ne smeju da se dese, ukoliko neki sastav računa na mesto u plej-inu. 

Juče je u tu istu halu, nekada smatranu za najvreliju u Evropi, stigao Makabi, koji je važio za sastav koji ove sezone nema kapacitet za neki uspeh van ligaškog dela, a ispade da je "ponos Izraela" izgledao kao NBA franšiza koja je došla da se na pripremama oproba sa evropskim timom. I naravno, tu može da se preuzme floskula da je takmičenje uvek bilo kompetitivno, ali nemojmo se zavaravati - uvek su tu bili Asvel i Alba - pa poslednjih godina i taj Makabi, koji ipak pati više zbog političkih prilika u svojoj zemlji, negoli usled manjka kvaliteta. 

Evo i klub iz Tel Aviva se podigao - vezao je pet pobeda, slavio je u Kaunasu, Vilerbanu, na gostovanju Dubaiju, pa na svom terenu protiv Valensije, a danas je u goste došao Partizanu i počistio ga sa njegovog parketa uz 112 postignutih koševa. I to je ono što navijači najviše zameraju igračima na terenu. Nema trčanja, nema borbe u odbrani, nema maštovitosti u napadu, nema zalaganja. Nema ničega u Areni, sem nervoze, katastrofalne atmosfere i revolta prema navijačima (čitaj: Sukob Tajrika Džonsa sa "južnom tribinom" na kraju meča) koji zvižde li zvižde, ali ne zbog rezultata, jer su nekad pobede protiv ustaljenih evroligaša zaista bile dočekivane kao fudbalski trijumfi nad velikašima poput Čelsija i Liverpula, već zbog manjka bilo kakve posvećenosti i odnosa prema dresu. 

Pokazao je i ovaj meč još jednu očitu činjenicu, koja predstavlja naslov - od šok terapije se u sportu ne živi. Da, postavljen je tim na aparate, i da, elektrošokovi su doneli ono što se od njih i očekuje. Partizan je dobio od odlaska Željka Obradovića pobedu protiv Bajerna, dobio je i pobedu protiv Crvene zvezde, ali to je bio i apsolutni maksimum, što se videlo već u Kaunasu. 

U Litvaniji je svima bilo očito da je vreme Mirka Ocokoljića na klupi isteklo i da neće nastati u crno-belom novi košarkaški Avram Grant ili Roberto Dimateo, a i da se u fazu permanentnog oporavka mora ući što pre, kako ova sezona u decembru ne bi otišla u totalni nepovrat (ponovo, čitaj: I dalje postoji AdmiralBet ABA ligea i Kup Srbije), kako već to mnogima izgleda. 

Došao je Đoan Penjaroja, došao je i Kameron Pejn, za kojeg je u nekom budžaku pronađen dodatni novac, koji je u inicijalnim pregovorima, poznato je, predstavljao glavni kamen spoticanja, kako bi predsednik kluba Ostoja Mijailović i Amerikanac jedan drugom pružili ruku. A mala digresija se mora posvetiti i upravo lideru crno-belih od 2017. godine, kada je došao u klub, pošto se transparentnost prikazana u javnom obelodanjivanju plata Džabarija Parkera i Šejka Miltona, pokazala kao potpuno nesmotren i kontraproduktivan potez, koji samo proizvodi nezadovoljstvo u timu - i onako već na ivici raspada. Da li ćemo u narednim danima saznati koliko je novca bilo potrebno da Pejn podigne Slavno ime, večno živi šal, ili je samo u pitanju bila "packa" za igrače koji na terenu nisu doneli onoliko koliko su plaćeni? Pre će biti, ovo drugo. 

No, da se vratimo i na taj teren. 

Crno-beli su svoju šok terapiju iskoristili sa Ocokoljićem i dobili kratki elan i vetar u leđa sa dve pobede. Ali tada su i navijači, ali i pojedini mediji poleteli, ističući kako je upavo nekadašnji saradnik Saše Obradovića potencijalni naslednik velikog Žoca. Realnost je udarila jako, a brže bolje su ključevi klupe predati u ruke Penjaroje na sezonu i po (čini se iznuđeno, jer teško da bi bilo ko preuzeo tim sa svim pomenutim problemima), koji je dobio poklon u vidu Pejna za početak. 

A sam NBA as je uradio što je do njega na prvom svom zvaničnom duelu, kao što smo i istakli u tekstu objavljenom još tokom meča, naslovljenom "Ako je sve na njemu...". Pejn je na debiju bio najbolji igrač Partizana i svojeručno je doneo prednost domaćinu sa tri trojke u prvom delu. Pogodio je i teško polaganje uz faul, a na kraju opravdano uklopio sebe u sivu slagalicu koju su mu skrojili saigrači. Meč je završio 15 poena i šest asistencija uz indeks korisnosti 21. Najbolji i najkorisniji, u prvoj petorci - sve to zvuči lepo, dok ne stavimo obavezni sufiks - na svom debiju.

Čovek koji je praktično prekjuče stigao u Beograd i istakao da i dalje pokušava da upamti sva evroligaška pravila, juče je bio jedini vredan pomena u ekipi koja se očito raspada i ne postoji šok terapija koja može da je oporavi, što se da zaključiti iz izjave kapitena, Vanje Marinkovića za TV Arena Sport na kraju utakmice. 

"Treba... Mislim da treba da se promeni naš, ti neki prazni minuti. Počeli smo dobru utakmicu i prvu četvrtinu do dva minuta pred kraj. Igrali smo dobro, igrali smo brzo, išla je lepo lopta. Stali smo, došao je ego do izražaja i sve je stalo. Mislim da je to problem igre, ali najveći problem naš je što smo lako odustali, što smo se lako predali. To je poražavajuće kako je izgledalo na kraju, bila je ta neka borba, ali najveći utisak je to da je ekipa u nekoj fazi za koju treba vreme. Vremena nema, niko nema strpljenja što je logično. Navijači su tu, pune halu, oni žele odmah rezultate, ja ih razumem, ali ne tražim nikakvo opravdanje, samo kažem da će trebati neko vreme. Nadam se što kraće da se uhodam s novim trenerom, nije to problem, problem je naša borba i naš pristup", rekao je Marinković smeteno za Arenu. 

I potpuno je pogodio kapiten u svom nekoherentnom izlaganju, ističući ego i kontradikcije u prvi plan, koje su, uzgred, crno-beli sami sebi stvorili, a sada se muče sa načinom na koji valja odgovoriti na iste. Potrebno je vreme, a vremena više nema. Potrebno je strpljenje, koje je igrački kadar uveliko potrošio i sada za svaku prodatu loptu i loš potez dobija zvižduke (izuzev izuzetaka u liku Isaka Bonge i Arijana Lakića). Potrošio je Partizan, to jest njegovi igrači, i šok terapiju, koja se očito ne može da kroz par nedelja dvaput iskoristi kao odskočna daska. 

Đoan Penjaroja ne kreće od nule, kreće iz debelog minusa, a ozbiljan posao je na njemu, što trenerski, što terapeutski, jer je veliko pitanje šta se dešava sa određenim igračima. Neki su juče igrali, a neki, kao Džabari Parker, još jednom su ostali van očiju javnosti. Možda je i poseban tekst zavredeo i nekadašnji član Milvokija, koji je duel sa Makabijem pratio sa kraja klupe, kao kakav junior, a ne ozbiljan igrač (možemo već iskoristiti poznatu informaciju - ozbiljno i plaćen), doveden da vodi sastav ka najvišim uspesima, oslovljavajući sebe pre koju nedelju "jednim od najboljih u Evropi". Danas je presedeo, prema rečima Penjaroje, "iz tehničkih razloga". Šta god to značilo...

Bilo kako bilo, videćemo šta nekadašnji stručnjak Baskonije može i ne može sa pojedincima koji imaju stav turista, kakvi su nekada dolazili u "Arenu" da gledaju najbolju kontinentalnu atmosferu, doprinoseći makar budžetu kluba, za razliku od ovih koji mu samo štete. Činjenica je da su mu ruke pratkično vezane. A tek je počeo.