Nezahavalan zadatak pred Brunom i Kalatesom: Partizan mora da povrati "mentalni kompas", dok još nije kasno

I pored možda najbolje podrške koju je Partizan imao od starta sezone u Beogradskoj areni, dramatična utakmica protiv Barselone pokazala je koliko su sitnice i "hladna glava" presudne u najjačem evropskom takmičenju. Prostora za greške gotovo da nema, ekipe su po brojnim parametrima izjednačene, pa pitanje kvaliteta rostera, odnosno, razlike u istom, više ne mogu da budu argument za ovakve završnice "parnog valjka", kome se već "odmaćilo" da gubi utakmice na ovakav način.

I to pred domaćom publikom...

Naravno, nije sramota izgubiti od velikana poput Barselone, koja se izborila sa pritiskom Arene na krilima Tornika Šengelije, ali je činjenica da je Partizan ispustio "+10" u toj kobnoj trećoj četvrtini, svojevrstan dokaz da Obradovićevi momci imaju mentalnih barijera, kada treba da se sačuva rezultat. Naravno, lako je sada pričati i svoditi zaključke, jer bismo pevali možda drugačiju pesmu da ona "logo trojka" Vila Klajburna nije ušla, ali su neke stvari, odnosno greške, evidentne u taboru srpskog šampiona, koje se ponavljaju iz utakmicu u utakmicu. 

Tu pre svega mislimo na odlučnost Partizanovih igrača u tom "crunch time-u", gde nekako, još od odlaska Dantea Egzuma, srpska ekipa nema čoveka, koji će, u kontinuitetu, individualnom kreacijom postići važne koševe i odoleti pritisku. U više navrata Karlik Džouns i Sterling Braun bili su ti ljudi koji su preuzimali "palicu odgovornosti" od Australijanca, ali je toga sve manje u ovoj sezoni... To se jasno videlo i protiv Reala, Hapoela i Pariza, kada su "mentalne bitke" izgubljene u drugom poluvremenu, dok su kobne treće četvrtine, pokazatelj kada se kola "parnog valjka" gase pod pritiskom.
 

Istu scenu videli smo i protekle noći protiv Barse, koja je silom prilika uspela da ostane neporažena i 15. godinu zaredom. Partizanu se nije moglo zameriti na energiji i požrtvovanju. Još je srpski tim izašao na parket sa (gotovo) dvojicom debitanata. Međutim, činjenica je da je Obradovićevom timu nedostajao jasno definisan lider koji bi u ključnim trenucima preuzeo kontrolu i sačuvao prednost. Odsustvo Karlika Džounsa i skraćen roster. Što zbog povreda, što zbog nekih drugih stvari, dodatno je naglasilo tu prazninu, pa crno-beli u narednom periodu moraju dodatno da "zagrebu površinu svojih problema" i uđu u koštac sa svojim nedostacima, dok još ima vremena.

Individualni promašaji, poput onoga Sterlinga Brauna u završnici, kao i pojedine diskutabilne odluke u odbrani. Naročito na unutrašnjoj liniji, gde nije bilo adekvatnog odgovora na minijature Šengelije, govore da je srpski tim "izgubio mentalni kompas" i da će Bruno i Kalates imati nezahvalni zadatak da ga povrate. 

Nakon "dva i po treninga", utisci su o novim pojačanjima su podeljeni, ali je pozitivan element njihove igre, ipak jači od negativnog. Angolac je možda i previše energičan u pojedinim momentima, pa ume da "nakrca" faulove, dok su tri izgubljene lopte Kalatesa na debiju, za sada samo dokaz međusobne neuigranosti, koja treba što pre da se popravi, dok karma tesno izgubljnih utakmica, ne uzme svoj danak. 

Sa druge strane, ono može da raduje navijače Partizana je sve bolje izdanje Vašingtona, koji uprkos onim ishitrenim trojkama i propustima kod pravljenja faula (u poslednjim sekundama), hvata sve jači ritam, s tim da je veliko pitanje da li će on ikada biti "čovek odluke" u kontinuitetu. Za pohvalu je bila i "all around" partija Tajrika Džounsa, kome su tri asistencije nedostajale za tripl-dabl, pa je, eto, bilo i nekih pozitivnih aspekata Partizanove igre. Uostalom, da nije, ne bi srpska ekipa bila na "loptu od pobede" velike Barselone. Ostaje samo žal da u svetlu finasijskih problema Katalonaca, "parni valjak" nije uspeo da prekine neugodan niz u međusobnim duelima, koji traje još od ere Duška Vujoševića.