Otvori pretragu
Otvori navigaciju
Otvori navigaciju
arenasport1
Na programu od 02:30
Dallas - Denver
arenasport2
Na programu od 02:30
Portugal - Francuska
arenasport3
Na programu od 02:00
Lens - Nice
arenasport4
Na programu od 02:00
Club Brugge - Genk
arenasport5
Na programu od 05:00
Belongs To Us
Otvori pretragu
Filipovski
Košarka
26.11.2020. • 21:43

FILIPOVSKI O SVEMU PO MALO: Vegan sam, meditiram godinama

Filipovski
(MN Press)
Trener košarkaša Partizana o životu van terena, hobijima, razmišljanjima, uspesima...

Mnogi nepoznati detalji o treneru Partizana Saši Filipovskom otkriveni su u intervjuu za klupsku televiziju. Slovenački stručnjak je pričao o razvoju karijere, ali i o bitnim segmentima života van terena. Posebno voli psihologiju, svakog dana meditira, vegan je, odavno se bavi radom na sebi…

– Volim psihologiju, kvantnu fiziku. Mnogo čitam, prošao sam mnogo seminara. To mi je veoma interesantno. Čovek kao biće nije samo socijalno biće, već ima unutar sebe mnogo sakrivenih moći. Bavim se meditacijom, već 20 godina učim. Poslednjih nekolio godina meditiram dnevno bar jednom, do dva puta po 20 minuta. Išao sam na seminare. Zašto sam to tražio? Čovek kome dobro ide u životu nikad ne traži unutrašnju sreću ili mir. U životu sam se mnogo selio, prošao različite “dečije bolesti”, imam razvod braka iza sebe… Bilo je uspona, padova, uspeha i neuspeha. Uvek me interesovalo kako čovek da nađe svoj mir. Da ne moraju drugi da budu krivi – predsednik kluba, novinari, igrači. Zašto tražiti izgovor van sebe da bih bio srećan. Ali došao sam do odgovora da jednostavno da je samo čovek sam odgovoran za svoju sreću. Počeo sam mnogo da radim na sebi, kopam po mislima, osećanjima. Sve je za nekoga lek, za nekoga otrov. Prihvatio sam ovo kao način života. Volim prirodu, tako da mi to trenutno fali. Razmišljam o sebi, radim na sebi, to prenosim na svoje igrače…

On je pojasnio i kako kompletna ova priča deluje košarkašima, koji su na početku svog putovanja.

– Mladi igrači misle da se sreća kupuje. Moć je važna, slava, pare… Pa na kraju dođu i vide da sa tim parama pokušavaju da kupe sreću i mir, a ne uspeva im. Sat mogu da kupim, vreme ne mogu. Seks mogu da kupim, ljubav ne mogu. Prijatelja ne mogu da kupim, kolege mogu da vodim na večeru i da častim i da ih imam koliko hoću. Dom ne mogu da kupim, kuću mogu. To su stvari koje sam shvatio i rekao da sam samo ja odgovoran za moj unutrašnji mir. Ne mogu da menjam druge ljude, svi smo odgovorni za sebe. Pokušavam to da prenesem igračima.

Sve što priča je usko povezano sa osvajanjem trofeja i pravljenjem vrhunskih rezultata.

– Znamo da su svi najveći uspesi u sportu postizani u optimalnim uslovima. Kaže se neko idealno sportsko stanje. Da je igrač maksimalno koncentrisan, motivisan, strastan a i miran, da nema prevelike euforije ni depresije. Kada imaš unutrašnji mir – ti si brz, praviš prave odluke, imaš jasnu sliku. To su momenti kada sportisti dolaze do vrhunskih rezultata. Da se poklopi – da kod kuće ima mir, da deca nisu bolesna, da roditelji i tašta ne utiču na njegov mir. Da je fizički spreman i da pravilno razmišlja o utakmici, da je rasterećen i onda eksplodira i napravi dobar rezultat. Svi sportisti, kao i slikari, muzičari, imaju to meditativno stanje – maksimalne kreativnosti. Kada dolaze najbolji rezultati. Ali mi ne znamo svesno da dođemo do tih stanja, i da svesno produkujemo i kreiramo to stanje. Malo je tih najboljih koji mogu malo da osciluju i da su majstori da vladaju sobom i svojim mislima i emocijama. Da su stalno u miru i kreativnoj energiji.

Filipovski
Foto: (MN Press)

Podjednako je važno trenirati i glavu i mišiće…

– Na tome treba raditi – kao što se treniraju mišići, dolazi do zamora i mikro povreda, pa u regeneraciji mišić raste. Tako i u glavi – nervozni smo, frustrirani, boli nas glava, sekiramo se. Baš te stvari – tu je šansa da čovek psihički napreduje. Zato je veoma važna psihologija u sportu. Bitno je da ljudi shvate to i da rade na sebi. Dok čeka onda će da radi 97 odsto stvari podsvesno – ono što su dobili od svojih roditelja, u prvih pet godina. I onda kao roboti živimo život na osnovu svojih verovanja, strahova i želja. I onda 98 odsto radi podsvest, a mi samo preko svesti možemo sebe da menjamo. A to nije ni malo lako.

Mnogi igrači nisu svesni da moraju da se posvete i ovim životnim segmentima.

– Moraju sportisti da rade na sebi sa psiholozima, trenerima, kondicionim stručnjacima, koji će da rade na telu, pa na umu, emocijama, sistemu vrednosti. Da bi imali fokus u pravom smeru, jer tamo gde se fokusiraš tamo ide i energija. Ako znaš da uđeš u svoj mir – i radiš stvari koje su važne onda možeš da napreduješ.

Pretvaranje nikada nije bilo opcija za Filipovskog, jer se uvek trudio da bude iskren i otvoren.

– Ako bih ja imao masku, i različitim ljudima se udvarao bi bih neko drugi. Ja to ne volim da budem. Želim da budem ono što jesam. Kad sam dolazio ovde znao sam da ljudi mnogo žele, da imaju očekivanja. Shvatio sam jednu stvar. Na ovim prostorima ako pogledamo istoriju bilo je mnogo ratova i mnogo ljubavi. Zato što je ovde mnogo strasti, a to je jedna duhovna komponenta koja može čoveka da napravi velikim umetnikom i književnikom, arhitektom, majstorom, a istovremeno velikim ratnikom. Ta strast se na ovim prostorima vidi kao velika životna energija, pričaju strasno, svađaju se, ljube se. To je velika energija koja može da pređe u ratove. Mnogo ljudi ratuje samo sa sobom, svađaju se… A ima ljudi koji su uspeli tu strast da prenesu na umetnost, na sport… Sa ovih prostora ljudi vladaju svetom zbog te strasti. Može da bude dobra i loša. Došao sma ovde, znam da me čeka i jedna i druga strana. Za mene je najvažnije da sam ja svoj, da dam sve od sebe i da prihvatim šta god bude.

Filipovski
Foto: (MN Press)

Pokušao je da objasni i kako su geni iz različitih zemalja uticali na njega.

– Kad sedim u avionu, stvarno mislim da sam među većima u avionu. A kad ustanem onda vidim da sam manju najmanjima. Makedonska genetika mi je dala kratke noge… U Makedoniji sam dobio životnu strast. Ali gledam da me ne odvuče. Slovenija mi je dala disciplinu, oni  su tamo radni, ciljno orjentisani, ali im fali fleksibilnost. Oni zadržavaju emocije. Ja sam spoj severa i juga, jina i janga, pokušavam da zadržim ravnotežu. Najdeblji sam vegan na svetu. Ako jedeš voće i povrće – ne znači da je zdravo ako je previše. Ja sam dokaz, učim se da nađem umerenost, jer je to najvažnije. I u treningu i u životu.

Pričao je i o ambicijama i planovima koje je pred sebe stavio kada je stigao u Partizan…

– Sebi sam postavio kao cilj da sve što sam naučio u svim sferama života da prenesem na tim. Ja volim filozofiju – korak po korak. I put na hiljadu milja počinje sa prvim korakom. Pokušavam da prenesem na igrače da ako smo već tu dva sata, onda moramo da imamo maksimalnu posvećenost i motivaciju. Vreme ne možemo da vratimo, trenutak koji je sada tu je najvažniji. Ako si posvećen tome sada, ne treba da se bavi budućnosti. Prošlost vodi u frustracije, kao i budućnost. Šta bi bilo da si uradio, šta će biti ako uradiš. Trenutak sada je najvažniji i to pokušavam da prenesem igračima. Da je maksimalni fokus na taj trening, pa regeneracija, pa prva utakmica. Da ne razmišljaju previše nazad ili unapred… Život je na ivici ponora, ako previše gledaš nazad pašćeš, ako previše gledaš nazad pašćeš.

Filipovski je pričao i o velikoj ljubavi koju gaji prema hrani.

– Mi koji radimo stresan posao, moramo mnogo da radimo na sebi. Izduvni ventili su mnogo važni. Lagao bih kad bih rekao da ne volim da jedem. Nisam ovakav od vazduha, mislim da sam najdeblji vegan na svetu. Već 12 godina sam vegetarijanac, a dve godine vegan. Imao sam 124 kilograma, sada sam spustio na 105. Ide polako dole… I u Makedoniji dok smo rasli uvek je bilo da ljubav ide kroz želudac. Ne bi to trebalo tako, što kažu: “Ne živi da jedeš, nego jedi da živiš”. Ali to još nisam naučio. Još sam učenik života… Moram da naučim da jedem pametno.

Otkrio je i zašto je njegovo ime ipak Saša, a ne Sašo.

– Verovatno roditelji nisu znali da li ću biti muško ili žensko, pa su stavili Saša. To je žensko ime u Sloveniji, a svuda na Balkanu i Rusiji je muško. Tako da sam ja Saša i muško.

Vratio se i na početak priče, detinjastvo i povezanost sa Stjepanom Bobekom.

– Kao mali, morao bih da idem u vrtić, uvek sam želeo da me otac uzme i povede na trening. Otac je bio golman Vardara u Jugoslaviji. Bio je više od 15 godina u tom klubu… Ja sam uživao da idem na trening. Kad su oni trenirali, pošto sam bio buckast i ostao buckast, i još se trudim. Tad su me uvek uzimali treneri da malo igraju sa mnom. Bobek je voleo decu i igrao sa mnom na male golove, dok su igrači radili kondicioni trening. Zavoleo sam tu loptu, zavoleo sam sport. I od tada počinje priča, “zarazio” sam se na travi. Sa vrhunskim trenerima koji su odvojili vreme i igrali se sa mnom. Nikako nisam hteo da idem u vrtić, stalno sam govorio da me nešto boli, samo da idem na trening.

Posle fudbala, njegove misli su skrenule ka košarci.

– Tamo gde sam živeo, skoro 13 godina u Skoplju, u naselju gde su bile samo zgrade, deo grada koji se zove “Aerodrom”. Bilo je igrališta, gde su se igrali svi sportovi. Mnogo igre “tri na tri”. Mi kao mali prvo nosili vodu, pa punili vodu. Pa nosili lopte, pa da bi nas stariji uzeli i stavili u korner da bismo dodavali. I onda su nas ti stariji prijatelji “zarazili” sa igrom. Posle kad sam se preselio u Sloveniju, da bi se što pre socijalizovao i prihvatio drugi jezik i kulturu, upisali su me u školu košarke. Počeo sam da treniram u Olimpiji… Uživao sam u košarci. Posle sam upisao fakultet, desila mi se povreda ramena, profesor na fakultetu me zapazio i ponudio da budem asistent. Istovremeno me je Zmago Sagadin našao i povukao u Olimpiju, da budem pomoćni trener. Pre toga sam trenirao i devojčice.

Olimpija je imala priliku da učestvuje u završnici najjačeg evropskog klupskog takmičenja…

– Ja sam bio tada drugi pomoćni trener. U Rimu fajnal-for je bio 1997. godine, a ja sam došao godinu ranije. Bio sam zadužen za dodavanje lopti i za pomaganje u skautingu, uvek se tako počinje. Radio sam i na fakultetu nekoliko godina. Upisao sam i magistaturu, dobio status asistenta, pa sam posle godinu dana morao da odlučim da li ću da ostanem asistent na fakultetu na katedri za košarku, ili ću da krenem sa praksom. Odlučio sam da prekinem sa školovanjem, četiri ispita mi je falilo da završim magistraturu. Napustio sam to i maksimalno se posvetio Olimpiji. Sa nekoliko pauza bio sam tu 12 godina, pa 11 ili 12 u inostranstvu.

Sa nekoliko jezika Filipovski veoma dobro barata. Prisetio se i davanja izjava na poljskom…

– Poljski jezik je slovenski, ima mnogo sličnosti. Kao što je makedonski, srpski, slovenački, ruski… Tako je i poljski sličan. Bio mi je blizu, pa sam naučio osnovu. Baš je kulturan, bio mi je interesantan. Svaki jezik nosi nešto svoje. Nije ni najbolje da čovek zna više jezika po malo, jer ako tražiš neku reč mnogo puta zaplićeš.

Posle Olimpije on je otišao u poljski Turov.

– Moja prva pečalba je bio Turov, gde sam proveo tri godine. Ekipa je bila na sedmom mestu i sa dobrim radom smo uspeli odmah te prve sezone da se borimo za medalju, završili smo na drugom mestu. Igrali smo sledeče sezone u Evrokupu, čak smo došli u Torino na finalni turnir. Gde smo ispali od Pešića i Dinama Moskve. A u finalu smo izgubili sedmu utakmicu, igrali smo protiv Prokoma, Gurović nam je dao preko 30 poena… Bio sam u Rostovu posle toga, to je današnji Kubanj. Pa onda CSKA; zajedno sa Duletom Vujoševićem. Bila mi je čast da sarađujem sa njim. Žao mi je što je bio loš tajming, jer je ekipa već osvojila sve što je mogla da osvoji. Bilo je mnogo povreda… Nažalost CSKA nije klub koji bi trpeo zbog razvoja mladih. To je bila tiha želja, da se gurnu mladi u prvi plan, ali sistem nije istrpeo svoju želju. Da dođe do smene generacija, Dule je potpisao na tri godine. Posle nekoliko poraza odmah je bila nervoza i nije se čekalo. CSKA je klub koji osvaja, a ne čeka. Ta epizoda se tamo završila.

filipovski
Foto: MN Press

Sledeća stanica je bio Virtus iz Rima.

– Posle me zvao Boša Tanjević, pa sam otišao u Rim, gde je ekipa bila mlada: Đedović, Datome, Gordić… Takmičili smo se u Evroligi, imali nekoliko pobeda. Ali Rim nije izdržao zato što je došlo do promene vlasti u gradu. Predsednik kluba je tad već bio razočaran i nije više hteo da investira u klub. Potrošio je više od 50 miliona.

Posle se vratio u Olimpiju, pa otišao u Zelenu goru, pa onda Banvit.

– Tamo je bilo fantastično. Grad Bandirma – mnogo dobrih ljudi u klubu. Uspeli smo da budemo četvrti i peti u Turskoj, da uzmemo Kup. Posle je usledio Monako i onda godinu dana pauze. Monako je bio interesantan projekat. Lep grad, šteta što već na početku priprema sam ostao bez prvog plejmejkera Kupera. Nisam više mogao da nađem organizatora igre, pa ni “četvorku”… Povredo se i Si, brat od igrača Partizana. Uspeli smo među 16 da uđemo u Evrokupu. Na kraju se predsednik odlučio za promenu. Ja sam sam to ispoštovao. Mi treneri uvek imamo dva kofera – jedan pun jedan prazan. Daš sve od sebe, ali znamo da ne zavisi sve od nas. Bilo mi je dobro, pokazali smo dobre igre u Evrokupu, ali nismo izdržali sa sedam, osam igrača.

Objasnio je Filipovski i kako je izgledala godina tokom koje je bio van košarke…

– Kad sam uzeo pauzu, odlučio sam da investiram u sebe. Tako da sam išao na različite seminare, gledao utakmice, bio u NBA. Sakramento mi dozvolio da dođem, tamo sam bio osam dana, pa u San Antoniju, pa u Oklahomi i u Čikagu. Posle te ture sam sklopio utiske, uhvatio sam njihov pripremni period. Bilo je to dobro iskustvo, gledao sam svoje utakmice, gde sam grešio, gde sam mogao da reagujem bolje. Onda je došlo do prilike – zvao me je Partizan i prihvatio sam taj izazov. Srećan sam što sam deo ove familije. Mislim da imamo odličan štab i daćemo sve od sebe da ekipa napreduje – zaključio je Saša Filipovski.

Poslednje vesti

Poslednji video snimci