• VIŠE
    _
  • ENG
/ Vesti
Izdvajamo
ON T'AIME, EMI
Izvor: Arena sport TV | Autor: Saša Tomić/Arena sport TV | Postavljeno: 08.02.2019.
Nisam ga poznavao, ali je često bio gost moje kuće

Arena sport TV
Nisam ga poznavao, ali je često bio gost moje kuće. Dolazio je jednom nedeljno, zadržavao se 90-ak minuta skoro ravnomerno podeljenih na dva dela. I odlazio. Nekad me je nervirao. Nekad mi je bio simpatičan. Ponekad me je oduševljavao. Sve je to uspevao za tih sat i po. Ali, nikad me nije razočarao. Uvek je davao sve od sebe, bez rezerve. Trčao je, trčao i trčao. Skakao, borio se, padao, ustajao, opet skakao. Znao je da odigra glavom na jednoj strani i tako započne napad svog Nanta posle centaršuta protivnika iz ugla, a onda da u sprintu pretrči 80 ili 90 metara pre nego što udarcem završi akciju pred drugim golom. Više to neće raditi.
Znam, o pokojniku sve najlepše. Kao što to obično biva u 21. veku, gde je forma važnija od suštine, ljubitelji fudbala širom sveta do sada su ga ocenjivali u skladu sa učinkom na terenu. Voleli su ga kad bi im golom doneo dobitak na kladionici. I mrzeli kad bi iz neposredne blizine promašio čitav gol, jer su morali da zgužvaju tiket. A i to se dešavalo. Nije da nije.
Ali, Emilijano Sala je nadasve bio pošten, vredan i radan momak, koji je voleo detektivske romane. Bez knjige nije kretao na gostovanja u Ligi 1. Svirao je gitaru. Fudbalski idol bio mu je Gabrijel Batistuta. Lovci na talente spazili su ga u argentinskom gradiću Progresu. Pratili su njegov razvoj u Kordobi, bezuspešno pokušali da ga fudbalski izbruse u Španiji i Portugalu, dok se nije skrasio u Bordou. Međutim, onakav kakav je bio, tehnički nesavršen, nije se uklapao u zamisli trenera Fransoe Žiloa, koji mu je, slučajnost ili ne, šansu za jedini nastup u seniorskoj ekipi, pre odlaska na pozajmice, pružio na današnji dan, pre tačno sedam godina. Osmog februara 2012.
Dug je i trnovit put prešao vižljasti Emilijano od tada. Tresao je mreže u trećoj pa drugoj ligi. Jedan jedini put, i to sa bele tačke, učinio je to u Bordou Vilija Sanjola, pre nego ga je šestomesečni boravak u Kaenu istinski vratio na fudbalsku mapu. Valdemar Kita, onaj isti što sad bez srama potražuje „svojih“ 17 miliona evra od čelnika Kardifa, platio ga je milion i dobio gol-mašinu, gledajući iz ugla ekipe koja proteklih sezona nije stizala ni do proseka od gola po meču. A on je, hrabar, požrtvovan, srčan i nadasve posvećen timu, kakav je bio, treću sezonu zaredom dobacio do 12 golova. Sada znatno brže nego ranije. Nije mu se dalo da seriju nastavi u Premijer ligi.
Ove zime, kao da je nešto predosećao, odbio je da pređe u Galatasaraj. Ne baš oberučke, da ne kažem da je morao, prihvatio je transfer u Kardif. Potpisao je najvredniji ugovor u istoriji ovog tima i vratio se u Nant da bi se pozdravio sa saigračima i rešio papirologiju za „transfer“ labradora Nale iz Francuske u Britaniju. Ona ga još čeka. Uzalud. Na povratku u Vels, avion u kojem je bio, nestao je sa radara. Bio je to ponedeljak, 21. januar. Šesnaest dana kasnije pronađeno je njegovo telo u olupini aviona na dnu Lamanša.

Njegov Nant je prvi meč nakon tragedije odigrao protiv Sent Etjena. Na svom terenu. Bilo je to jedno više nego emotivno veče, za sve. Navijače na tribinama, prijatelje, igrače, trenera Vahida Halilhodžića. Komentatora, moju malenkost. Plakao sam, barabar sa Vahom.
Počivaj u miru, Emi... 
 
 
<< NAZAD