Uroš Borzaš za TV Arenu sport: Srbija je za mene sve, rani odlazak od kuće mi je pomogao da sazrim

Odlazak od kuće sa 12 godina. Odrastanje van porodičnog doma, žudnja za Srbijom, i igračke greške koje su utabale stazu za izlazak na pravi put. Tako se može opisati Uroš Borzaš, reprezentativac Srbije i rukometaš Eurofarm Pelistera, koji se nakon decenije u pečalbi vraća u region i za Arenu sport, otvoreno govori o dosadašnjoj karijeri, pomenutim pogrešnim potezima, sazrevanju...  

Nakon Elveruma, stigli ste u Eurofarm Pelister sa kojim naredne sezone sledi Ligad šampiona. Da li je prošao onaj period privikavanja na klub?  

"Privikavanje nije bilo problem. Osećam se kao da sam kod kuće. Već 10 i više godina sam van Srbije i bilo mi je potrebno ovako nešto, da budem tu, blizu. Prija mi naš mentalitet i lepo se osećam“. 

Za Vas je ovog leta nastupila nova promena sredine. U kojoj meri je to uticalo na Vas?  

"Teško je menjati konstantno sredinu. Dve godine u  Tuluzu je bila prava škola za mene, iz one perspektive kako ne treba, jer sam svojim greškama došao do toga da ne budem na nivou. U Elverumu nije bilo do mene, njihova je odluka bila o mojoj sudbini i ja sam se složio sa time jer izbora zaista nisam imao i ovo je bila opcija koja je najbolja od svih. Želeo sam Ligu šampiona i ove sezone, ali mi je potrebna i minutaža i želim kontinuitet“.  

Postali ste deo reprezentacije Srbije, nakon što ste mlađe kategorije proveli u mađarskom nacionalnom timu. Mnogo puta ste pokazali da Vam nacionalni grb znači, međutim, kako gledate na sam poziv da igrate za Srbiju?  

"Meni je reprezentacija sve! Kada sam počeo da treniram rukomet san mi je bio da igram za Srbiju. Sticaj okolnosti i neke druge stvari su uticale, ne da moram da igram za Mađarsku, ali je tako ispalo. Bio sam tamo u mlađim kategorijama, i zahvalan sam im na svemu. Ali, Srbija je moja država, ja sam Srbin i san svakog sportiste je da igra za reprezentaciju. Svaki put kada stigne poziv za nacionalni tim, postoji posebna emocija. Neću da govorim da sam reprezentativac konstantno, jer mesto u reprezentaciji ne sme da bude zagarantovano. Želim da svojim radom zaslužmim mesto“.  

Gol protiv Norveške, u kvalifikacijama, u poslednjoj sekundi, za sada obeležava Vaš boravaka u timu koji predvodi Toni Đerona. Nije dugo prošlo od marta, sećate li se detalja koji su doneli pobedu Srbiji?   

"Meni su u Norveškoj, u mom klubu rekli 14. februara, da nisu zadovoljni. Sa reprezentacijom smo protiv Norvežana igrali početkom marta. Nekako, sve je išlo, a misliće ljudi da ne govorim istinu, u dobrom pravcu. Kada sam ustao na dan utakmice, imao sam neki čudan osećaj, kao Đoković kada je posle Rolan Garosa rekao da neke stvari možeš da osetiš. Nisam predvideo da ću da dam gol za pobedu, ali sam osetio da će sve nekako da ispadne dobro za nas. Tako je i bilo. Pola grada, cela familija je došla da gleda, ja sam utrčao na tribine... Inače, akcija je bila za Kukića. Pošto on nije mogao da probije, lopta je stigla do mene, ja videh da je bilo mesta za šut i ušla je“.  

Od kog trenera ste najviše naučili?  

"Od svakog trenera sam učio i naučio. I od Denija Anđelkovića koji je vrhunski trener, što pokazuje prethodne dve sezone u Tuluzu kada je proglašen za najboljeg trenera u Francuskoj. Najviše osećam da sam postao zreliji igrač. Više čuvam loptu, ali još uvek nije to to. Nisam i dalje zreo igrač, ali, osećam da to sve ide svojim tokom“.  

RANI ODLAZAK OD KUĆE, PODRŠKA PORODICE I SAZREVANJE 

Koliko je bilo teško rano se odvojiti od roditelja i posvetiti se rukometu u inostranstvu?  

"Gde god da igraš, van Srbije, ti si stranac. Sa 12 godina sam otišao, u dogovoru sa roditeljima, u akademiju u kojoj si pod nadzorom 24 sata. To u Srbiji tada nije bilo dostupno, i mojim roditeljima je to bilo najbitnije. Rekao sam roditeljima sa 12 godina da želim da postanem rukometaš i da je to moj cilj. Biti u drugoj državi bez roditelja, nije lako, ali bih preporučio svima. Situacije su takve da sve sam rešavaš – otvaranje računa u banci, dokumenti itd... to sve radiš sam i postaješ zreliji“. 

Prema priči, deluje da je roditeljima bilo teže?   

"Divim se roditeljima. Moja majka i danas ne može da se navikne da nisam kod kuće. Jedinac sam, imaju samo mene i sigurno da je njima bilo teže nego meni da me puste 500km daleko od kuće. Ali, sada je drugačije, bliže smo i u reprezentaciji sam. Na kraju, kada ulažeš u sebe, kada daješ maksimum, mora da bude dobro“.  

Da li je bilo trenutaka nakon kojih ste razmišljali da prestanete sa rukometom?  

"Trenirali smo kod Janoša, sjajan mađarski nekadašnji igrač. Imali smo trening i on je zahtevao da igrači nose štitnike za zglobove. Zaboravim ja štitnike, a trenirali smo 20 kilometara od mesta gde smo stacionirani. Bila je zima, sećam se kao juče da je bilo, napolju minus pet, sneg. On je mene poslao da trčim do Balatona, što je tih 20 kilometara, da pokupim štitnike i da se vratim na trening. E tu sam rekao sebi: „sad si ovo uradio, ostao si, odradio si i sada možeš sve da uradiš“. To je bio prelomni trenutak, kao da popiješ magični napitak i postaješ drugi čovek“.  

Kada ste došli u reprezentaciju Srbije, imali ste status jednog od najmlađih igrača u tom trenutku. Ko je najviše pomogao da se prilagodite?  

"Svi stariji igrači u reprezentaciji. Od Abutovića, Marsenića, Kukića, Đorđića, Cupare, zaista svi. Kada sam stigao u reprezentaciju lepo su me prihvatili, novi je sistem, ja kod Španaca nisam igrao do sada. Mogu otvoreno da kažem – što se odbrane tiče, Ilija Abutović je tu mentor“. 

Kažete, španski sistem. Zašto se i kako razlikuje u odnosu na druge trenere?   

"Španski sistem? To su detalji. Igra kao igra, akcije, to se ne razlikuje. Ali, detalji na kojima šapnski treneri insistiraju, mogu da ti promene tok utakmice i to je drugačije od nečega što sam ja do dolaska u reprezentaciju Srbije prošao.“ 

Borzaš, kada vreme i obaveze dozvole, uvek pre, prilikom boravka u Beogradu, bira odlazak u halu na utakmicu Partizana. Pitanje je jasno – kada se i kako rodila ljubav prema crno-belima?  

"Klub koji je uvek „underdog“. Sa svih strana. Otac mi navija za Zvedu, a ja sam uz maminog brata, koji je veliki navijač Partizana, odrastao. Rodila se ta ljubav, a sada od kada je Željko Obradović tu, fasciniran sam. Kakav odnos sa igračima, posvećenost, odnosa sa navijačima“, zaključuje srpski reprezentativac koji bi trebalo da bude stub i oslonac Srbije.