Veliki vodič NBA budžeta: Oko "seleri kepa" će vam sada sve biti jasno

Svako NBA leto donosi isti haos. Jedan klub nema prostor u budžetu, ali potpisuje igrača. Drugi ima milijardera za vlasnika, ali navodno ne može da zadrži svoju zvezdu. Treći menja igrača samo da bi uštedeo nekoliko miliona dolara, iako je spreman da se bori za titulu.

Potom se pojavljuju "Bird" prava, srednji izuzeci, maksimalni ugovori, porez na luksuz, trejd izuzeci, prva "kecelja" i ozloglašena druga "kecelja".

Prosečnom navijaču sve to zvuči kao sistem napravljen da niko osim NBA računovođa ne može potpuno da ga razume. Ipak, osnovna logika nije toliko komplikovana.

NBA želi da spreči najbogatije klubove da bez ikakvih ograničenja kupuju najbolje igrače, po sistemu, recimo svetskog fudbala. Istovremeno želi da klubovima omogući da zadrže košarkaše koje su sami razvijali. Zbog toga liga nema potpuno čvrst "seleri kep", ali ima čitav niz granica koje postepeno oduzimaju slobodu ekipama koje troše previše.

Problem je što je poslednja granica, druga "kecelja", postala toliko surova da čak i šampionske ekipe moraju da se raspadaju. Ona je najveći "krivac" zašto smo tokom leta videli ogroman broj razmena, zbog čega je, recimo, Džejlen Braun praktično morao da napusti Boston, ispred mnoštva drugih primera.

Brojevi koji određuju NBA tržište

Za sezonu 2026/27 najvažnije finansijske granice izgledaju ovako:

- Granica budžeta iliti seleri kepa iznosi nešto više od 165 miliona dolara.
- Granica poreza na luksuz nalazi se na 200 miliona.
- Prva "kecelja" postavljena je na 209 miliona.
- Druga "kecelja" iznosi 221,7 miliona.
- Minimalna timska potrošnja iznosi 148 miliona dolara.

To znači da između osnovnog seleri kepa i druge kecelje postoji gotovo 57 miliona dolara prostora. Upravo u tom rasponu nalaze se različiti nivoi slobode.

Klub sa platama ispod seleri kepa ima pravi prostor da potpisuje slobodne igrače. Klub iznad seleri kepa mora da koristi posebna prava i izuzetke. Klub iznad granice poreza plaća dodatnu kaznu. Klub iznad prve kecelje dobija ozbiljna ograničenja, dok klub iznad druge kecelje praktično ulazi u finansijski zatvor.

Seleri kep nije čvrsta granica

Najvažnije je odmah razbiti najveću zabludu. Ako NBA klub pređe seleri kep, to ne znači da više nikoga ne može da potpiše. NBA koristi takozvani meki budžet. Klubovi mogu da ga premaše, ali samo koristeći prava i izuzetke predviđene kolektivnim ugovorom.

Zbog toga ekipa koja je već iznad granice budžeta može da zadrži svog igrača, potpiše novajliju sa drafta ili dovede veterana za minimalnu platu. Ne može, međutim, jednostavno da ponudi 30 miliona dolara bilo kom slobodnom igraču.

Zamislimo da klub ima garantovane plate od 170 miliona dolara. Pošto je seleri kep 165 miliona, nema slobodan prostor. Ukoliko želi igrača koji traži 20 miliona godišnje, mora da ima odgovarajući izuzetak, njegova "Bird" prava ili da ga dovede kroz trejd u kojem će poslati približno odgovarajuću platu.

Vlasnik može da bude spreman da potroši koliko god je potrebno - pravila mu ipak ne dozvoljavaju da bez ograničenja deli ugovore.

Šta je prostor u budžetu?

Kada se kaže da klub "ima prostor", misli se na razliku između njegovih obračunatih plata i granice budžeta. Ako ekipa ima 140 miliona dolara obaveza, a seleri kep iznosi 165 miliona, teoretski raspolaže sa nešto manje od 25 miliona dolara.

Ipak, računica nije tako jednostavna kao sabiranje garantovanih ugovora. U budžet ulaze plate igrača, određeni bonusi, novajlije sa drafta, novac koji se i dalje duguje otpuštenim košarkašima, prazna mesta u sastavu i takozvana "zadržavanja mesta za slobodne igrače".

Zato se često dogodi da internet tabela pokaže kako klub ima 30 miliona dolara prostora, dok u praksi ne može da ih potroši dok se ne odrekne određenih prava.

Šta su "zadržavana mesta"?

Kada igraču istekne ugovor, njegova plata ne nestaje odmah iz obračuna. Klub dobija privremeno zadržavanje mesta, odnosno "cap hold", kojim se čuva mogućnost da kasnije iskoristi Bird prava i potpiše tog igrača preko granice budžeta.

To sprečava jednostavnu prevaru sistema.

Bez zadržavanja mesta klub bi mogao prvo da potroši sav slobodan prostor na nove igrače, a zatim da preko Bird prava vrati sve svoje slobodne igrače. Na taj način bi veštački napravio mnogo više prostora nego što bi trebalo da ima.

Ako klub želi da ukloni zadržavanje mesta, mora da se odrekne prava na igrača. Time dobija više prostora, ali gubi mogućnost da ga kasnije plati preko seleri kepa, osim ako ima neki drugi izuzetak.

Bird prava: Najvažniji izuzetak u NBA ligi

Bird prava dobila su ime po Leriju Birdu, ali u savremenoj NBA ligi predstavljaju osnovni mehanizam za zadržavanje sopstvenih igrača. Klub može da potpiše svog slobodnog igrača čak i kada je već iznad granice budžeta ako je igrač tokom prethodne tri sezone bio pod ugovorom bez prekida koji bi mu poništio ta prava.

Veoma važna činjenica jeste da Bird prava mogu da se prenesu kroz trejd. Ako je igrač promenio klub razmenom, njegov novi tim preuzima i njegova postojeća prava.

To je razlog zbog kojeg klubovi toliko često ne žele da izgube igrača bez ikakve nadoknade. Čak i kada ne planiraju da ga zadrže, njegova Bird prava mogu da budu važna u razmeni uz prethodni potpis ugovora (sign and trade).

Puna Bird prava omogućavaju klubu da svom igraču ponudi platu do dozvoljenog maksimuma, duži ugovor i veća godišnja povećanja nego što bi mogao da dobije od druge ekipe. Zbog toga igrač može najviše da zaradi upravo ostankom u starom klubu.

"Early Bird" prava

Igrač ne mora da provede pune tri godine u ekipi kako bi klub dobio određenu zaštitu. Posle dve sezone klub stiče "Early Bird" prava. Ona klubu omogućavaju da igraču ponudi početnu platu do 175% njegove prethodne zarade ili 105% prosečne NBA plate iz prethodne sezone, u zavisnosti od toga koji je iznos veći. Naravno, ugovor ne može da pređe maksimalnu dozvoljenu platu za tog igrača.

Ugovor potpisan korišćenjem "Early Bird" prava mora da traje najmanje dve garantovane sezone, ne računajući eventualnu opciju. Ovo pravo posebno je važno kod igrača koji su potpisali jeftin ugovor, a zatim naglo podigli vrednost.

"Non-Bird" prava

Ako igrač nije proveo dovoljno vremena u ekipi za puna ili "Early Bird" prava, klub može da koristi "Non-Bird" izuzetak. On najčešće omogućava novu početnu platu do 120% prethodne zarade ili 120% odgovarajućeg minimalnog ugovora. To nije dovoljno da se zadrži igrač čija je tržišna vrednost naglo eksplodirala, ali može da bude korisno za veterane i igrače sa manjim ugovorima.

Jedan ovakav primer dobro je poznat navijačima Denver Nagetsa. Naime, u sezoni 2022/23, Brus Braun mlađi je igrao fantastično za tim iz Kolorada na putu do titule i tako značajno podigao svoju tržišnu vrednost. Problem za Denver bio je taj što je Brus te sezone igrao na "minimalcu", a Nagetsi nisu imali prostora u budžetu i na Brauna su stekli samo "Non-Bird" prava.

Da se malo "propitamo" - On je, dakle, odigrao samo tu jednu sezonu u timu, da je odigrao dve, Denver bi stekao "Early Bird" prava, a nakon tek tri godine provedene u klubu bi bio obezbeđen punim Bird pravima.

Maksimalna ponuda, koju je od Denvera i dobio, glasila je 4 miliona dolara za narednu sezonu. Braun je, i pored velike želje da ostane član šampionskog tima, jednostavno morao da prihvati mnogo unosniju ponudu. Indijana, kao tim sa prostorom u budžetu, mu je za dvogodišnji ugovor ponudila 45 miliona dolara.

Šta je srednji izuzetak (MLE)

Klubovi koji nemaju prostor ispod seleri kepa ipak mogu da potpisuju određene slobodne igrače korišćenjem "srednjeg izuzetka" (Mid-Level Exception, kraće MLE). Ipak, ne postoji samo jedan srednji izuzetak. Njegova veličina i pravila zavise od finansijskog položaja ekipe.

Klubovi koji nisu poreski obveznici imaju najveću verziju srednjeg izuzetka. Ona može da se potroši na jednog igrača ili podeli na više njih, ali njena upotreba može da zaključa klub ispod prve kecelje.

Poreski obveznici imaju manju verziju. Ona je namenjena ekipama koje već troše mnogo, ali se i dalje nalaze ispod druge kecelje. Klubovi koji su prethodno koristili pravi prostor ispod seleri kepa imaju posebnu "room" verziju srednjeg izuzetka. Ona im omogućava da dovedu još jednog igrača i nakon što su potrošili raspoloživi prostor.

Ovo je razlog zbog kojeg se tokom leta često čuje da klub može da ponudi samo srednji izuzetak. To znači da nema pravi prostor, ali mu kolektivni ugovor daje ograničenu sumu za pojačanje.

Ovo su iznosi srednjih izuzetaka (MLE) za sezonu 2026/27:

Srednji izuzetak za timove koji ne plaćaju porez: 15 miliona dolara
Srednji izuzetak za timove koji plaćaju porez: 6 miliona dolara
Srednji izuzetak za klubove koji su koristili prostor ispod seleri kepa: 9,4 miliona dolara

Izuzetak za timove koji ne plaćaju porez može da donese ugovor do četiri godine, poreski do dve godine, a "room" izuzetak do tri godine. Jedan srednji izuzetak može da se podeli na više igrača.

Minimalni izuzetak

Čak i kada je ekipa duboko iznad granice budžeta, uglavnom može da potpisuje igrače za minimalnu platu. Visina minimalca zavisi od iskustva košarkaša. Veteran sa deset ili više NBA sezona dobija više od novajlije, iako liga kroz posebna pravila smanjuje razliku koja pada na obračun kluba. 

Zbog toga kandidati za titulu koji nemaju prostor često čekaju kraj tržišta. Nadaju se da će iskusan igrač ostati bez bolje ponude i pristati na minimalac kako bi se borio za šampionski prsten.

Minimalni izuzetak može da se koristi za jednogodišnje i dvogodišnje ugovore.

Za jednogodišnji minimalni ugovor igrača sa tri ili više godina iskustva klub u sezoni 2026/27 plaća i u budžetu računa "samo" 2,4 miliona dolara, iako sam igrač dobija više. Igrač dobija puni minimalac prema stažu, a NBA liga nadoknađuje razliku. Tako veteran sa deset ili više sezona dobija malo manje od 3,9 miliona dolara, ali klub snosi nešto više od 2,4 miliona, dok liga plaća preostalih 1,4-1,5 miliona dolara.

Pravilo postoji upravo da klubovi ne bi davali prednost mlađim i jeftinijim košarkašima samo zbog manjeg opterećenja budžeta.

Tačan iznos minimalnih plata za sezonu 2026/27, po godinama staža u NBA ligi:

0 godina - 1.357.763 dolara
1 godina - 2.185.116 dolara
2 godine - 2.449.421 dolar
3 godine - 2.537.526 dolara
4 godine - 2.625.627 dolara
5 godina - 2.845.883 dolara
6 godina - 3.066.143 dolara
7 godina - 3.286.399 dolara
8 godina - 3.506.659 dolara
9 godina - 3.524.115 dolara
10 ili više - 3.876.529 dolara

Važna ograničenja:

- Subvencija važi samo za jednogodišnje minimalne ugovore veterana sa najmanje tri godine staža.
- Ako veteran potpiše višegodišnji minimalni ugovor, klub snosi njegovu punu platu i pun iznos ulazi u budžet.
- Ako je igrač potpisan u toku sezone, plata i opterećenje budžeta računaju se proporcionalno preostalom delu sezone.

Malo primera: Simone Fontekio je potpisao novi ugovor sa Majamijem, ali kako ima samo 4 godine staža, on će naredne sezone zaraditi nešto više od 2,6 miliona dolara, dok će recimo naš Bogdan Bogdanović u Hjustonu zaraditi preko 3,5 miliona dolara. Alfa Dijalo, koji je nedavno potpisao za Denver, će naredne sezone zaraditi manje od 1,4 miliona dolara, s obzirom da će mu ovo biti prva sezona u NBA ligi.

Dvogodišnji izuzetak

Postoji i dvogodišnji, odnosno "biannual" izuzetak. On je manji od punog srednjeg izuzetka i ne može da se koristi u dve uzastopne sezone. Ugovor može da traje najviše dve godine. Njegova upotreba povlači finansijska ograničenja, pa klub koji ga koristi kasnije jednostavno ne može da probije prvu kecelju. Gubi pravo mekog budžeta i ograničen je na ranije pomenutih 209 miliona dolara.

Dvogodišnji, odnosno "biannual" izuzetak, za sezonu 2026/27 iznosi 5.477.000 dolara.

Izuzetak za povređenog igrača

Ako košarkaš doživi povredu ili bolest zbog koje će najverovatnije propustiti ostatak sezone, klub može da zatraži izuzetak za povređenog igrača. NBA lekar mora da potvrdi da igrač verovatno neće moći da se vrati do sredine juna.

Klub tada može da dovede jednu zamenu. Dozvoljena plata ograničena je na manji iznos između polovine plate povređenog igrača i vrednosti neporeznog srednjeg izuzetka. Važno je da ovaj izuzetak ne uklanja platu povređenog igrača iz obračuna. On samo daje mogućnost da se dovede zamena.

Izuzetak za igrača iz druge runde drafta

Novi kolektivni ugovor olakšao je potpisivanje košarkaša izabranih u drugoj rundi drafta. Ranije su klubovi često morali da koriste deo srednjeg izuzetka kako bi takvom igraču dali višegodišnji ugovor. Sada postoji poseban izuzetak koji omogućava standardni višegodišnji ugovor za pika druge runde, bez trošenja važnijeg sredstva za dovođenje slobodnih igrača.

Šta je porez na luksuz?

Granica poreza na luksuz za sezonu 2026/27 iznosi 200,4 miliona dolara. Klub koji je pređe ne krši pravila. Samo mora da plati dodatnu kaznu ligi. Iznos poreza raste progresivno, što je klub dalje iznad granice, svaki naredni dolar postaje skuplji.

Postoji i stroži porez za višestruke obveznike. Ako je klub u četiri prethodne sezone najmanje tri puta plaćao porez, ulazi u kategoriju "ponavljača" i dobija još veći račun.

Zbog toga pet miliona dolara dodatne plate ne mora vlasnika da košta samo pet miliona. Kada se uračuna porez, stvarni trošak može da bude višestruko veći. Deo prikupljenog novca deli se ekipama koje nisu platile porez. Tako štedljivi klubovi mogu da dobiju ozbiljan prihod upravo zato što su ostali ispod granice.

Još jednom za primer možemo da iskoristimo situaciju u kojoj se nalaze Denver Nagetsi. Njihov slobodni igrač, Pejton Votson, potražuje platu od 25 miliona dolara godišnje, a Nagetsi su u takvoj situaciji (ponavljača i debelo preko poreza za luksuz) da taj potpis ne bi zaista koštao vlasnike 25, već neverovatnih 177 miliona dolara.

Porez ipak nije najveća prepreka. Ako je vlasnik dovoljno bogat i spreman da ga plati, ekipa i dalje može da funkcioniše. Prava muka počinje kod "kecelja".

Šta je prva "kecelja"?

Prva kecelja nalazi se iznad granice poreza i za sezonu 2026/27 iznosi 209 miliona dolara. Ona nije automatski čvrsta granica za svaki klub. Ekipa može da je pređe ako zadržava svoje igrače odgovarajućim pravima. Ipak, određeni potezi mogu da aktiviraju čvrstu granicu budžeta na prvoj kecelji. Kada se to dogodi, klub ni u jednom trenutku tokom sezone ne sme da je pređe.

To se može dogoditi ako koristi punu vrednost neporeznog srednjeg izuzetka, upotrebi dvogodišnji izuzetak ili dovede igrača kroz razmenu uz prethodni potpis ugovora iliti "sign-and-trade".

Klub koji se nalazi iznad prve, ali ispod druge kecelje, ne ostaje bez svih načina da pojača ekipu. Može da koristi poreski srednji izuzetak, koji za sezonu 2026/27 iznosi 6 miliona dolara, kao i minimalne ugovore. Može i da zadržava svoje slobodne igrače koristeći Bird, Early Bird i Non-Bird prava, ali samo dok ukupnim platama ne probije (pomenutu) eventualnu čvrstu granicu koja je aktivirana nekim ranijim potezom.

Sa druge strane, takav klub ne može da koristi puni, neporezni srednji izuzetak od 15 miliona dolara niti dvogodišnji izuzetak od 5,5 miliona. Korišćenje bilo kojeg od njih automatski zaključava ekipu ispod prve kecelje, pa nisu dostupni klubu koji se već nalazi iznad nje. Ne može ni da dovede igrača kroz razmenu uz prethodni potpis ugovora, jer i takav potez aktivira čvrstu granicu na prvoj kecelji.

Ograničenja se odnose i na tržište igrača koji tokom sezone sporazumno raskinu ili otkupe postojeće ugovore. Klub iznad prve kecelje ne može da potpiše otpuštenog košarkaša ako je njegova plata pre otpuštanja bila veća od vrednosti neporeznog srednjeg izuzetka (MLE), odnosno 15 miliona dolara u sezoni 2026/27.

Nije važno koliko je novca igrač ostavio starom klubu prilikom otkupa niti da li je spreman da za novu ekipu potpiše minimalni ugovor. Gleda se vrednost njegove prethodne plate. Ako je zarađivao 25 miliona dolara, klub iznad prve kecelje ne može da ga dovede ni za minimalac. Ako mu je prethodna plata iznosila 12 miliona, može da ga potpiše pod uslovom da ima odgovarajući izuzetak i ne prekrši neko drugo ograničenje.

Time je NBA sprečila najskuplje ekipe da posle roka za trejdove za minimalnu platu redovno skupljaju najbolje veterane sa tržišta otkupa ugovora. Klub iznad prve kecelje i dalje može da popravi sastav, ali je ograničen na manje izuzetke, jeftinije veterane i zadržavanje igrača čija prava već poseduje.

Šta je druga "kecelja"?

Druga kecelja za sezonu 2026/27 iznosi 221,7 miliona dolara. To je granica koja je potpuno promenila način na koji NBA klubovi grade ekipe. Klub iznad druge kecelje nije samo bogata ekipa koja mora da plati veliki porez. On ostaje bez čitavog niza alata potrebnih za dovođenje igrača.

- Ne može da koristi poreski srednji izuzetak.
- Ne može da sabira plate više igrača kako bi u trejdu doveo jednog skupljeg.
- Ne može da šalje novac kao deo razmene.
- Ne može da prima veću platu od one koju šalje u razmeni.
- Ne može normalno da koristi određene trejd izuzetke napravljene u prethodnim poslovima.
- Ne može da dovede igrača kroz razmenu uz prethodni potpis ugovora ako bi time ostao iznad dozvoljene granice.
- U praksi mu kao glavni načini za popunjavanje ekipe ostaju sopstveni pikovi, minimalni ugovori i razmene u kojima neće povećati ukupnu platu.

To znači da klub može da ima tri ili četiri fantastična igrača, ali gotovo nikakav način da popravi ostatak sastava. Jedna povreda, jedan loš ugovor ili jedan promašen pik mogu da unište sezonu, jer uprava nema sredstva da ispravi grešku. Zašto se kaže da je druga kecelja gotovo "čvrsti plafon".

Druga kecelja nije klasičan čvrsti seleri kep. Klub može da je pređe, najčešće zadržavanjem svojih igrača preko Bird prava. Međutim, posledice su toliko ozbiljne da se timovi trenutno ponašaju kao da je u pitanju "čvrsti plafon".

Nekada su najbogatiji klubovi mogli da kažu da će jednostavno platiti porez. Novi sistem im poručuje da novac više nije dovoljan. Vlasnik može da bude spreman da plati dodatnih 100 miliona dolara poreza na luksuz, ali mu to neće vratiti srednji izuzetak. Neće mu dozvoliti da sabere tri manje plate u trejdu. Neće odmrznuti udaljeni pik prve runde (naredni pasus). Kazna više nije samo finansijska. Kazna je gubitak mogućnosti da se ekipa popravi.

Zamrznuti pik prve runde

Sistem funkcioniše ovako - Ako klub sezonu završi iznad druge kecelje, njegov pik prve runde sedam godina u budućnosti postaje "zamrznut". To znači da klub ne može da ga uključi u trejd. 

Ako ekipa zatim bude iznad druge kecelje u najmanje dve od naredne četiri sezone, zamrznuti pik automatski se pomera na kraj prve runde, bez obzira na rezultat ekipe u sezoni kojoj pik pripada.

Na primer, ako Los Anđeles Lejkersi budu tim druge kecelje u tekućoj sezoni, njihov pik na draftu 2033. godine je zamrznut, a ako budu ponovni "grešnici", klub može da bude jedna od najgorih ekipa u NBA ligi i da po plasmanu zaslužuje jednog od prvih pikova u toj sezoni (po primeru sezoni 2032/33) međutim, ako je ranije dovoljno puta probijao drugu kecelju, njegov pik će posle lutrije biti spušten na poslednje mesto prve runde.

Ako klub u najmanje tri od naredne četiri sezone ostane ispod druge kecelje, pik se odmrzava i ponovo može normalno da se koristi u trejdu.

Dakle, postoje dve kazne:

Pik sedam godina unapred odmah postaje nedostupan za trejd.
Ako klub nastavi da troši preko druge kecelje, taj pik kasnije pada na kraj prve runde.

Kako plate moraju da se poklope u trejdu?

NBA klubovi iznad granice budžeta uglavnom ne mogu da pošalju igrača sa platom od pet miliona dolara i preuzmu nekoga ko zarađuje 30 miliona. Plate ne moraju uvek da budu potpuno jednake, ali dozvoljena razlika zavisi od finansijskog položaja ekipa.

Timovi ispod poreza imaju više prostora da u trejdu prime nešto veću platu od one koju šalju (veoma slično principu po kom mogu da potpišu slobodne igrače za onoliko novca koliko prostora imaju u budžetu), dok poreski obveznici imaju stroža pravila.

Klubovi iznad prve kecelje ne smeju da povećaju platu kroz trejd, to jest, ukupni iznos ugovora koji šalju u razmeni nipošto ne sme preći iznos ugovora koji dobijaju, dok ekipe iznad druge kecelje ne mogu ni da saberu ugovore više svojih igrača kako bi došle do jedne zvezde - menjaju samo "glavu za glavu".

To poslednje pravilo drastično menja tržište.

Ako zvezda zarađuje 40 miliona dolara, klub iznad druge kecelje ne može jednostavno da pošalje tri igrača čije plate zajedno iznose 40 miliona. Morao bi da pronađe pojedinačni ugovor odgovarajuće veličine, što je neuporedivo teže.

Šta je trejd izuzetak?

Kada klub u trejdu pošalje veću platu nego što dobije, može da napravi trejd izuzetak. On nije dodatni novac koji može da se ponudi slobodnom igraču. To je računovodstveni prostor koji se koristi za preuzimanje ugovora u nekoj budućoj razmeni.

Ako klub pošalje igrača koji zarađuje 15 miliona dolara, a u razmeni ne preuzme nijedan ugovor, može približno tu vrednost da sačuva u obliku trejd izuzetka. Kasnije može da dovede drugog igrača čiji ugovor staje u taj izuzetak, bez slanja nove odgovarajuće plate.

Izuzetak ima rok trajanja od tačno godinu dana i ne može da se koristi kao klasičan prostor za potpis slobodnog igrača.

Šta je razmena uz prethodni potpis ugovora (Sign and trade)

Kada slobodan igrač želi da ode u klub koji nema dovoljno prostora da ga direktno potpiše, može da sarađuje sa dosadašnjim timom i da se koristi razmena uz prethodni potpis ugovora, popularni "sign and trade". Njegov stari klub prvo potpisuje novi ugovor, a zatim ga odmah šalje u novu ekipu.

Tako igrač dobija željeni ugovor, novi klub dolazi do njega iako prethodno nije imao prostor u budžetu, dok stari klub može da dobije nekog novog igrača, pik ili "samo" trejd izuzetak umesto da ga izgubi bez ikakve nadoknade.

Ovakav ugovor mora da traje najmanje tri godine, najviše četiri, a prva sezona mora da bude potpuno garantovana. Najvažnija posledica jeste da klub koji na ovaj način dovede igrača dobija čvrstu granicu na prvoj kecelji, koji kasnije ne može da premaši, o čemu smo već detaljno pisali.

Šta je "maksimalni ugovor"?

Maksimalni ugovor nije isti za svakog igrača i maksimalna plata ne predstavlja jedan fiksni iznos. Ona zavisi od iskustva igrača i visine seleri kepa.

Košarkaš sa do šest godina iskustva uglavnom može da dobije početnu platu do 25% seleri kepa.
Igrač sa sedam do devet godina iskustva može da dobije do 30%.
Veteran sa deset ili više sezona može da dobije do 35% ukupne vrednosti budžeta.

Zbog toga maksimalni ugovor mladog igrača nije vredan isto koliko maksimalni ugovor iskusne superzvezde. Takođe, dosadašnji klub najčešće može da ponudi pet godina i godišnja povećanja do 8%, dok novi klub uglavnom može da ponudi najviše četiri godine i povećanja do 5%. Upravo zato ostanak često donosi igračima desetine miliona dolara više.

Šta je "supermaks" ugovor?

Izraz "supermaks" koristi se za ugovore koji igraču omogućavaju veću početnu platu nego što bi mu normalno pripadala na osnovu NBA staža. Standardni maksimum iznosi 25% budžeta za igrače sa manje od sedam godina iskustva, 30% za one sa sedam, osam ili devet i 35% za veterane sa najmanje deset NBA sezona.

Ipak, novi kolektivni ugovor omogućava najboljim igračima da ranije pređu u višu kategoriju. Igrač koji završava četvorogodišnji ruki ugovor normalno može da dobije početnu platu do 25% seleri kepa. Ako ispuni kriterijume za viši maksimum, novi ugovor može da počne između 25% i 30%, u zavisnosti od dogovora sa klubom.

Da bi stekao to pravo, mora da bude izabran u jednu od tri Ol-NBA petorke ili proglašen za najboljeg defanzivca lige u prethodnoj sezoni ili u dve od prethodne tri. Dovoljan je i jedan MVP trofej u prethodne tri sezone.

Pošto se te nagrade dodeljuju tek posle potpisivanja nekih produžetaka, u ugovor može unapred da se ubaci klauzula koja određuje koliki će procenat igrač dobiti ako kasnije ispuni kriterijum. Tako produžetak može da predvidi 25% ako ne osvoji priznanje, a veći procenat, do najviše 30%, ako ga osvoji. Mladi igrač, dakle, ne može odmah posle ruki ugovora da dobije 35% seleri kepa.

Igrač sa sedam, osam ili devet godina iskustva normalno pripada kategoriji od 30% budžeta. Do 35% može da dođe samo kroz poseban ugovor ili produžetak za "određenog veterana" (designated veteran contract).

Za produžetak mora da ima sedam ili osam završenih NBA sezona u trenutku potpisivanja, odnosno da ulazi u osmu ili devetu sezonu. Na postojećem ugovoru mora da mu ostane jedna ili dve godine, a novi dogovor zajedno sa preostalim sezonama može da pokriva ukupno šest godina.

Ako mu je ugovor već istekao, poseban petogodišnji ugovor do 35% može da potpiše kao slobodan igrač sa osam ili devet godina iskustva.

U oba slučaja mora da ispuni iste sportske kriterijume: Ol-NBA izbor ili nagrada za najboljeg defanzivca u prethodnoj sezoni ili u dve od prethodne tri, odnosno MVP priznanje u bilo kojoj od prethodne tri sezone.

Zašto promena kluba može da zatvori vrata

Supermaks do 35% nije dostupan igraču u svakom klubu. Može da ga ponudi ekipa sa kojom je igrač potpisao prvi NBA ugovor ili klub u koji je trejdovan tokom prve četiri godine karijere. Ako svojevoljno promeni ekipu kao slobodan igrač ili bude trejdovan kasnije, uglavnom gubi mogućnost da pre desete sezone dobije ovaj poseban ugovor. To pravilo je uvedeno kako bi klubovi koji su pronašli i razvili zvezdu imali finansijsku prednost prilikom njenog zadržavanja.

Šta se događa posle desete sezone

Kada igrač sakupi deset godina NBA iskustva, 35% seleri kepa postaje njegov redovni maksimum. Tada mu više nisu potrebni MVP, Ol-NBA ili defanzivna priznanja da bi stekao pravo na taj procenat.

Za maksimalnu početnu platu uzima se veći iznos između procenta budžeta koji mu pripada i 105% njegove plate iz prethodne sezone. Zbog toga početna plata u pojedinim slučajevima može da bude nešto viša od iznosa koji se dobija prostim računanjem 25%, 30% ili 35% seleri kepa.

Klub može da ima najviše dvojicu igrača na posebnim ugovorima za "određene veterane". Takvi ugovori pomažu franšizama da zadrže svoje najveće zvezde, ali dva supermaksa istovremeno mogu da pojedu više od dve trećine seleri kepa i veoma brzo odvedu ekipu prema prvoj ili drugoj kecelji.

Ograničeno slobodan igrač

Ograničeno slobodan igrač može da pregovara sa drugim klubovima, ali njegova stara ekipa ima pravo da izjednači ponudu. Da bi zadržao to pravo, klub mora igraču da mu dostavi kvalifikacionu ponudu.

Ako igrač potpiše ponudu drugog kluba, stara ekipa dobija dva dana, odnosno tačno 48 sati da je izjednači. Ako to uradi, igrač ostaje pod istim glavnim uslovima. Ako odbije, prelazi u novu ekipu. Dobar primer potpisa ograničeno slobodnog igrača, koji matični klub nije izjednačio dobili smo odlaskom Kvintena Posta u Memfis.

To je razlog zbog kojeg je tržište ograničenih slobodnih igrača često veoma sporo. Drugi klub mora da rezerviše prostor dok čeka odluku, a postoji velika mogućnost da na kraju ne dobije igrača. Za to vreme ostale mete mogu da potpišu na drugom mestu. Zbog toga originalni klub ima ogromnu pregovaračku prednost, a idealan primer za objašnjenje je recimo trenutna situacija Džejlena Durena. 

Detroit u ovom trenutku ne nudi ugovor svom centru koji je za njega prihvatljiv, ali s druge strane, Duren nikako ne uspeva da pronađe drugu ponudu, mahom jer zainteresovani timovi nisu imali doovljno prostora u budžetu, a kako bi ga oslobodili trebali bi da naprave nekoliko transakcija. Sve to je prevelika muka za potencijalni novi tim, jer se veruje da bi Detroit izjednačio svaku ponudu koju Duren potpiše sa drugim timom. Zato u ovom trenuku Pistonsi imaju svu pregovaračku moć.

Kvalifikaciona ponuda

Kvalifikaciona ponuda je jednogodišnji garantovani ugovor koji igrač može da prihvati. Ako to učini, odigraće još jednu sezonu za stari klub, a narednog leta skinuće teret ograničenog i postati potpuno slobodan igrač.

To mu daje buduću kontrolu, ali nosi veliki rizik. Dugoročni ugovor pruža zaštitu u slučaju povrede ili pada forme. Igrač koji prihvati kvalifikacionu ponudu kladi se na sebe i rizikuje desetine miliona dolara.

Upravo se u takvoj situaciji nalazi pomenuti Džejlen Duren. Može da prihvati 9,6 miliona dolara za jednu sezonu i narednog leta stekne potpunu slobodu, ali bi time odbio višegodišnju sigurnost vrednu više od 130 miliona.

Potpuno slobodan igrač

Potpuno slobodan igrač može da potpiše za bilo koji klub koji ima mogućnost da mu ponudi ugovor. Stari klub nema pravo da izjednači ponudu. Ipak, njegova Bird prava i dalje mogu da budu važna, jer mu stara ekipa možda može ponuditi više novca, dodatnu godinu ili učestvovati u razmeni uz prethodni potpis ugovora.

Šta su opcije igrača i kluba

Opcija igrača daje košarkašu pravo da odluči da li će ostati još jednu sezonu ili izaći na tržište. Ako prihvati opciju, ugovor se nastavlja. Ako je odbije, postaje potpuno slobodan igrač. Opcija kluba daje istu odluku ekipi. Klub može da zadrži igrača pod unapred određenim uslovima ili da odbije opciju i oslobodi budžet njegove plate.

Kod novajlija iz prve runde u ugovorima automatski postoje klupske opcije za treću i četvrtu sezonu. Klubovi moraju da ih aktiviraju unapred, zbog čega ponekad donose odluke pre nego što potpuno znaju kakav će igrač postati.

Primera radi, ukoliko igrač i klub potpišu četvorogodišnji ugovor, sa opcijom, ta opcija stupa na snagu po isteka treće godine ugovora. U nastavku primera, Ostin Rivs je potpisao četvorogodišnji ugovor, uz opciju, sa Los Anđeles Lejkersima. Dakle leta 2029. godine će se navršiti treća godina tog ugovora i tada je vreme za izbor. U ovom slučaju, opcija je igrača. Rivs bira da li će opciju iskoristiti i ostati igrač Lejkersa do leta 2030. godine ili će je odbiti i postati slobodan igrač već tada, leta 2029. godine.

Situacija bi bila slična da tim ima opciju za poslednju godinu ugovora. Moć bi tada bila u njihovim rukama, pre otvaranja tržišta (1. jula svake godine) oni bi morali da odluče da li opciju koriste ili odbijaju. Ukoliko je iskoriste, igrač je u sastavu (i na platnom spisku) i naredne sezone, a ukoliko je brišu trošak njegovog ugovora iz budžeta i igrač postaje potpuno slobodan.

Garantovani i negarantovani ugovori

Objavljena vrednost ugovora ne mora da predstavlja iznos koji će igrač sigurno dobiti. Ugovor može da bude potpuno garantovan, delimično garantovan ili negarantovan.

Ako igrač potpiše četvorogodišnji ugovor vredan 40 miliona dolara, ali je garantovana samo prva sezona, klub možda može da ga otpusti posle godinu dana bez obaveze da isplati ostatak.

Postoje i datumi do kojih ugovor postaje garantovan, koji su najavljeni u samom ugovoru. Klub može da čeka određeni dan, a zatim odluči da li će zadržati igrača. 

Negarantovani ugovori timovima mogu da nose vrednost i u eventualnom trejdu. Recimo da tim ima na platnom spisku igrača koji bi naredne sezone trebao da zaradi 10 miliona dolara, ali je njegov ugovor negarantovan. Sada pređimo u ugao gledanje drugog tima, čiji je budžet opterećen i što pre treba da se "spusti". Opterećeni tim mogao bi dobro u razmeni da "plati" kako bi dobio igrača sa negarantovanim ugovorom, da pošalje primera radi jednaku visinu ugovora u suprotnom smeru, a nakon razmene da igrača sa negarantovanim ugovorom otpusti.

U tom slučaju tim ne bi dugovao igraču novac, a njegov budžet bio bi i 10 miliona dolara lakši.

Šta je "mrtav novac"?

Ako klub otpusti igrača sa garantovanom platom, obaveza uglavnom ne nestaje. Novac koji se i dalje računa u budžetu naziva se mrtvim novcem. Igrač više nije u ekipi, ali njegova plata i dalje smanjuje prostor kluba. 

U nekim slučajevima ugovor može da bude razvučen na više sezona. Time se trenutni udar smanjuje, ali mrtav novac ostaje u budžetu duže. Takva odluka može da pomogne danas i napravi problem sutra.

Zašto klubovi ne mogu samo da otpuste loš ugovor

NBA ugovori su u velikoj meri garantovani. Ako igrač potpiše ugovor od 100 miliona dolara i počne da igra loše, klub ne može jednostavno da ga otpusti i vrati sav prostor.

Može da ga trejduje, često uz davanje pikova kao nadoknadu drugoj ekipi. Može da ga otpusti i nastavi da plaća garantovani deo. Može da pregovara o otkupu, na koji igrač ne mora da pristane. Zbog toga jedan loš ugovor može godinama da određuje sudbinu franšize.

Minimalna potrošnja takođe postoji

NBA ne kažnjava samo klubove koji troše previše. Svaka ekipa mora da potroši najmanje 90% budžeta. Za sezonu 2026/27 to je 148,5 miliona dolara. Novi kolektivni ugovor zahteva da klubovi dostignu tu granicu već na početku sezone, a ne da čekaju kraj i naknadno raspoređuju razliku.

Primeri teškog konstruisanja tima po novim pravilima budžeta

Boston predstavlja najbolji primer koliko je pod novim pravilima teško sačuvati šampionsku ekipu. Seltiksi su razvili Džejsona Tejtuma i Džejlena Brauna, okružili ih kvalitetnim veteranima i osvojili titulu, ali su veliki ugovori veoma brzo odveli klub prema drugoj kecelji.

Samo dve godine posle osvajanja šampionskog prstena, Boston je morao da se rastane sa Džruom Holidejem, Kristapsom Porzingisom, Alom Horfordom, Lukom Korneom i na kraju Braunom. Problem nije predstavljao samo visok porez na luksuz. Druga kecelja ograničila je mogućnost sabiranja plata u trejdovima, korišćenja izuzetaka i dovođenja odgovarajućih zamena, zbog čega je održavanje dubokog i skupog sastava postalo gotovo nemoguće.

Drugačiji put izabrao je Viktor Vembanjama. Francuz je mogao da traži početnu platu od 30% seleri kepa, ali je prihvatio 25% i tako se odrekao više od 50 miliona dolara. San Antonio je time dobio dodatni prostor da u budućnosti zadrži Stefona Kasla, Dilana Harpera i ostatak ekipe, a da istovremeno ne uđe prerano u probleme sa keceljama.

Primeri Bostona i San Antonija pokazuju dve strane istog sistema. Klub može da plati svoje najbolje igrače punom tržišnom vrednošću, ali time rizikuje gubitak dubine sastava i gotovo svih važnih mehanizama za nova pojačanja. Druga mogućnost jeste da se zvezda odrekne dela zarade kako bi ekipa zadržala veću finansijsku slobodu.

Zbog toga tvrdnja da klub "nema prostora" više ne znači samo da je vlasnik dostigao granicu potrošnje. Ekipa možda može da plati novi ugovor, ali bi njegovim potpisivanjem izgubila pristup određenom izuzetku, aktivirala čvrstu granicu, probila prvu ili drugu kecelju ili sebi onemogućila budući trejd.

Prilikom konstruisanja sastava generalni menadžeri zato ne procenjuju samo da li igrač vredi određeni iznos. Moraju da računaju koliko će taj ugovor otežati zadržavanje ostalih igrača, korišćenje izuzetaka, sklapanje trejdova i raspolaganje budućim pikovima. Novi sistem ne sprečava klub da plati skupu ekipu, ali ga ozbiljno kažnjava ako zbog takve potrošnje izgubi finansijsku i tržišnu fleksibilnost.