Težina dresa Italije se ovih dana meri u tonama: Strah je ogroman, povratak dostojanstva - nužnost

"Život ili smrt"!

Knjiga nije, niti je reč o filmu, već način razmišljanja svakog navijača italijanske fudbalske reprezentacije pred početak plej-ofa za odlazak na Mundijal.

Davno je bila 1958. kada su "azuri" prvi put propustili nastup na svetskim prvenstvima. Usledilo je potom učešće na 14 uzastopnih turnira, mnoštvo slika za večnost, velikih utakmica, finala i imena zlatnim slovima upisanih u istoriju svetskog fudbala. Početak milenijuma bio je kao iz snova. Krađa u Južnoj Koreji zalečena je svetskom titulom u Nemačkoj.

A, onda… Onda je sve krenulo nizbrdo. U Južnoj Africi "azuri" su bili 26, u Brazilu tek nešto bolji 22. Italija se ni posle toga nije budila, tonula je u sve dublji fudbalski san, barem kada je reč o Mundijalima ili preciznije kvalifikacijama za isti.

Italija je kroz istoriju navikla da na svetskim prvenstvima bude nešto više od običnog učesnika. I kada nije bila prvi favorit, "azuri" su gotovo po pravilu ulazili u najuži krug reprezentacija sposobnih da odu do samog kraja, a istorija ih pamti kao ekipu koja ume da poraste baš kada je najteže.

Tako je bilo u Španiji 1982, tako i u Nemačkoj 2006, kada su se popeli na krov sveta. Upravo zato današnji položaj deluje gotovo nestvarno: selekcija sa četiri svetske titule došla je u situaciju da se kroz baraž bori da izbegne još jednu katastrofu i potencijalno treći uzastopni izostanak sa Mundijala. I prvi izostanak posle 60 godina bio je užasavajući za ljubitelje fudbala na "čizmi". Zaveden je kao "slučajnost". Drugi je došao posle evropske titule, koja je definitivno ublažila bol. Treći bi, čini se, bio poguban.

Ako je nešto merilo za najveći sportski pritisak, onda je to upravo ovaj koji trenutno trpi tim Đenara Gatuza. Teško da može da bude veći.

Sam selektor je uoči duela sa Severnom Irskom rekao da je to "najvažnija utakmica njegove trenerske karijere", uz jasnu poruku da se Italija pre svega bori sa psihološkim teretom prethodnih neuspeha, a tek onda sa taktičkim detaljima. U Italiji se ovih dana više govori o strahu, težini dresa i blokadi nego o samoj igri, što dovoljno govori o atmosferi koja prati reprezentaciju. Gatuzo je čak izabrao manji stadion u Bergamu umesto "San Sira", upravo da bi izbegao nervozu i zvižduke u slučaju lošeg početka.

Na papiru, Italija jeste favorit protiv Severne Irske. I italijanski i britanski mediji uglavnom se slažu da je kvalitet na strani "azura", ali uz isto upozorenje: baš ta uloga favorita ume da bude najveći teret za ekipu koja već godinama živi sa traumom propuštenih Mundijala. I jeste! Ako prođu Severnu Irsku, Italijane potom čeka još jedan težak korak - gostovanje pobedniku duela Vels – Bosna i Hercegovina, dakle Kardif ili Zenica, bez ikakvog prostora za opuštanje.

Predstojeći baraž za Italiju nije samo borba za vizu za SAD, Meksiko i Kanadu. Reč je o borbi za povratak dostojanstva, za prekid jednog mračnog niza i za dokaz da "azuri" i dalje pripadaju najvećoj sceni. U zemlji koja pamti "Azteku" 1970. i Pasadena "Rouz boul" 1994, oba puta uz gorčinu poraza u finalu, plasman na Mundijal više nije pitanje prestiža, već nužnosti. Sve osim odlaska na Svetsko prvenstvo u Italiji bi bilo dočekano kao nova nacionalna fudbalska tragedija.