Lidija Stojkanović za Arenu o: Samo što nije "revoluciji", kačketu Žarka Lazetića, propaloj ekskurziji za Beograd...

Do iznenađujuće odluke Odbora za hitna pitanja Fudbalskog saveza Srbije, da za najboljeg trenera u godini za nama, prvi put, izabere jednu damu, ime, lik i delo Lidije Stojkanović bili su poznati ograničenom broju ljudi na ovim prostorima.

Jer, prosečan Balkanac, da se ne lažemo, još smatra da su žene u fudbalu samo lep dekor ili nužno zlo. Makar to bila i vlasnica UEFA PRO licence i selektorka A reprezentacije, čiji je dolazak među "orlice" odmah rezultirao istorijskim probojem do A Lige nacija.  

"Dok sam bila selektorka omladinske selekcije, davala sam izjave pre i posle takmičenja, da bi s istim poslom u A reprezentaciji, zahvaljujući medija timu Fudbalskog saveza Srbije, došlo više takve pažnje i obaveza. Ali, ovo što mi se dešava otkako je objavljeno da sam dobitnica Zlatne lopte je nešto neuporedivo. Svega je pedeset odsto više, možda i duplo. Nonstop mi zveči telefon, od poruka i poziva, znanih i neznanih ljudi, stalno dajem izjave, intervjue... Ne znam šta me je snašlo, ali ne smeta mi, nisam umorna, jer sve to shvatam kao promociju ženskog fudbala", priznaje Lidija Stojkanović, na početku razgovora za sajt TV Arena sport. 

 

Marko Metlas / imago sportfotodienst / Profimedia

Da li vam više smeta ili godi to što smo svi odreda, već u naslovima vesti, isticali da je FSS napravio presedan vašim izborom za najboljeg trenera?

"Rekla bih da se radi o miksu emocija, verovatno zbog toga što je ovo Balkan, gde se još pravi diferencijacija, kao da nije reč o istom sportu. Trebalo bi da je nevažno da li si žena ili muškarac, jedino bitno je da si fudbalski trener. Nadam se da će jednog dana biti fokus na radu i rezultatima, a ne na polu. Kada kažem da ovo nije nagrada pojedincu već svim trenerima u ženskom fudbalu i fudbalerkama, to nije kliše. Ja to zaista mislim. Biću istinski srećna ako ovo donese kontinuiranu medijsku pažnju devojkama, svim kolegama i koleginicama u ženskim klubovima i reprezentacijama".  

Jesu li vam, možda, lično, na nagradi čestitali njeni već viđeni dobitnici Marko Nikolić i Žarko Lazetić? 

"Gospodina Marka Nikolića pratim, fantastičan je trener, ali nemam njegov broj, kao ni on moj. Pretpostavljam da će mi čestitati, kada se sretnemo i upoznamo. Gospodin Žarko Lazetić je moj dobar prijatelj i kolega sa kursa sa trenersku licencu, čuli smo se posle dodele, kada mi je čestitao i, u šali, obećao novi kačket. Kaže, lepši od mog, koji sam mu poklonila dok je radio u Srbiji i sa TSC-om bio u centru FSS u Staroj Pazovi. Zvale su me i mnoge druge kolege, iako s nekima od njih odavno nisam na vezi".   

Kako biste se predstavili ljudima neupućenim u vašu karijeru? Kakvi su vam trenerska filozofija, metodi rada, principi...?

"Poučena sopstvenim igračkim iskustvom, uvek gledam da vidim sebe i našu priču njihovim očima. Vodim računa o tome šta im je potrebno da bi bile zadovoljne, inspirisane, vredne, disciplinovane, posvećene... Izuzetnu pažnju poklanjam komunikaciji, jer ona može biti uzrok i rešenje mnogih problema. Mada su sve one izuzetne profesionalke, a neke poznajem još od mlađih kategorija. Što se tiče fudbalske filozofije, gledam da igramo na gol više, sa svešću da sve počinje od dobre odbrane. Rekla bih i da sam studiozna u pripremi mečeva, kao i da su mi plus, pa i zaštitni znak, intuicija i čitanje igre. Još iz vremena dok sam to radila na terenu". 

# Da li ste ikada imali dilemu, šta posle igračke karijere? Gde vam olakšava, a gde otežava posao činjenica da ste prošli sve što prolaze devojke koje vodite? Da li je bilo situacija u stilu 'nemoj meni, ćero, to'...?

"I pre nego šta sam završila igračku karijeru, dok sam još bila na Islandu, znala sam da ću ostati u sportu. Bilo kao profesor, jer sam završila Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, bilo kao trener. Čak sam jedno vreme, u Srbiji, prepodne predavala u školi, a popodne vodila treninge. Pre toga, na Islandu, jedan deo dana bih trenirala a drugi radila s mlađim kategorijama, dok je to bilo još poluprofesionalno. Sada sam sasvim u fudbalu, velikih snova i ambicija. Na ličnom planu, ali i na kolektivnom, jer želim da mi selektori, igračice i treneri u srpskom ženskom fudbalu uradimo puno toga za naš sport u Srbiji.

Da, svi zajedno, kao jedna porodica, jer to jesmo, budemo vidljiviji i uspešniji. Što se drugog pitanja tiče, možda je takvih situacija bilo u U19, s prvim generacijama, posle se znalo šta Lidija traži ili ne dozvoljava, pa su se same međusobno opominjale (smeh). Sve je to normalno". 

Ljudi misle da svaka žena trener mašta da se okuša kao šefica muškog tima. Ima li to veze sa istinom, u vašem slučaju?

"Ja, iskreno, nisam razmišljala u tom pravcu. Ako se desi, ne vidim razliku, čak mislim da je komplikovanije, da ne kažem teže raditi sa ženama. Jer su po prirodi senzibilnije i emotivnije. Imala sam situaciju kada malo glasnije kritikujem, ustvari kažem povišenijim tonom 'molim te, uradi to", da mi se igračica zaplače. Ko prođe tu školu umeo bi sigurno sa muškarcima. Sve ostalo je jednako, bavimo se istim poslom. Inače, imam apsolutnu podršku kolega, ne primećujem nikakve predrasude i osude".    

# Ako biste pravili idealan miks fudbalskih trenera/selektora, koga biste sve izabrali i zbog čega?

"Uh, zatekli ste me pitanjem... Recimo, pratim i podržavam rad naših trenera, posebno onih čiji su se putevi ukrštali s mojim, bilo da su glavni ili kondicioni, bez obzira da li su angažovani u našoj Superligi ili inostranstvu. Ili nas veže zajedništvo u sticanju Pro licence. Radujem se svim dobrim rezultatima Joce Damjanovića, Žareta Lazetića... Milan Rastavac je imao uticaja na mene, kao mentor. Goran Sretenović, isto.

Volim stil Pepa Gvardiole, kao i takve modele fudbala nekih ljudi u španskom ženskom fudbalu, ali oni nisu poznati našem auditorijumu. Trudim se da idem u korak sa vremenom, da prihvatam ili prilagođavam novine. Žao mi je što su fizikalije sve više u prvom planu, u odnosu na tehničke performanse, ali razumem zaokret, jer treba izdržati ubitačan takmičarski kalendar i česta putovanja, ako pričamo o najvećim klubovima u najjačim ligama". 

Šta je još sve potrebno našoj selekciji da se konačno plasira na Evropsko ili Svetsko prvenstvo? Sigurno živite za taj dan?

"Kada pomislim na to, mogla bih da se rasplačem. Trenerski posao nije samo rad na tehnici, taktici, to je i psihologija, pedagogija, rad sa ljudima, poverenje... I vera u proces, čak i kada rezultati ne dolaze. Vrlo sam zahvalna ljudima iz FSS, jer veruju u ono što radimo, pre svih direktor ženskih reprezentacija, Bojan Pavićević, odnosno potpredsednica Saveza, Sandra Sremčević, kao najdirektnije uključeni. Šta nam je sve još potrebno? Ja bih rekla taj jedan korak, a kada ga napravimo to će biti revolucija u srpskom fudbalu.

Duboko verujem ne da će se to desiti već da je pitanje dana kada će se seniorke kvalifikovati za EURO ili Mundijal. Jovana Damnjanović, Violeta Slović, Jelena Čanković i sve te talentovane, mlađe ili nešto starije devojke zaslužile su takvu vrstu krune i satisfakcije. Znam šta su sve prošle da bi bile tu gde su sada. Znam koliko im je stalo da naprave nešto veliko sa reprezentacijom". 

 

Starsport

Zamislite da vam neko da prazan papir i garanciju da će ispuniti svaku ispisanu ideju i želju... čime biste preporodili ženski klupski fudbal u Srbiji? Postoji li liga/klub bi bili idealan model, uzor?

"Domaći ženski klupski fudbal ima ogroman potencijal, a naš zadatak je da mu obezbedimo zdravo okruženje, za razvoj i napredak. Mislim na podršku svim klubovima, trenerima i igračicama, na finansijsku pomoć, medijsku vidljivost, infrastrukturu... Od nas zavisi brzina kojom ćemo se primaći evropskom nivou, profesionalnim ligama kakve su engleska, nemačka, francuska... Ili skandinavskim. Kada sam bila na Islandu, nije bilo razlike u tretmanu devojčica i dečaka, u tom smislu Srbija se brže menja u odnosu na zemlje iz naše okoline".   

Da li ste optimista kada je u pitanju položaj fudbalerki, globalno? U smislu uslova rada, finansija, ograničavanja rađanja u ugovorima, medijskog tretmana...?

"U globalu, sve to mora biti na znatno višem nivou. Kao bivša igračica, a sada trener, znam da ne možemo da zaradimo toliko da obezbedimo pet budućih kolena u porodici, kao nemali broj fudbalera. Većina čak ni svoj situiran život tokom i posle karijere, pa ima puno slučajeva da žene u fudbalu imaju dodatni posao. Iako se isto fizički i mentalno troše, mada im dan bude okupiran obavezama.

Dok sam bila u poseti Mančester sitiju videla sam da igračice provedu osam sati u kampu, na treninzima, oporavku, zajedničkom obedovanju... Ima milionskih transfera, ali ne mogu se porediti s onima u muškom fudbalu. Kod nas postoji veliki odliv igračica, zbog nekih opših mesta i problematike. Nisu čak ni finansije nužno u pitanju". 

Šta je najlepše, a šta najružnije što ste čuli na svoj račun, od kako se bavite fudbalom, a da nije lične prirode?

"Ne sećam se nekih preteških reči ili sam ih zaboravila, jer ne želim da dajem na značaju nečemu što ide u rok službe. Na šta ne mogu da utičem. Notirala bih, ipak, kolektivnu nestrpljivost naših ljudi. Pogotovo roditelja, umesto da budu primer svojoj deci, opuste se i puste ih da uživaju u fudbalu oni vrše pritisak... Tako i mi treneri i igračice, čas smo neznalice čas kraljice. Naučila sam da oni koji te danas tapšu po ramenu ti će ti sutra prvi "zabiti nož u leđa".  

Kome je bilo teže dokazati se, četvorici vaše braće i drugarima iz kraja u Bajinoj bašti ili svetu?

"Nije teško biti bolji od moje braće, obzirom na to da nisu bili nešto talentovani (smeh). Mada, nisam se nikada ni takmičila ni sa njima ni sa drugarima iz kraja, pre bih rekla da smo svi zajedno koračali mojim koracima. Nikada im neću zaboraviti podršku, bivšim trenerima, takođe. I danas svi stoje uz mene. Toliko su ponosni na moju Zlatnu loptu da ih se toliko prijavilo da dođe na svečano uručivanje da sam morala da im kažem 'Ljudi, nije to stadion već samo mala sala, ne možete svi sa mnom u Beograd'. Nažalost". 

Da li ste u slobodno vreme klonite fudbala ili pasionirano pratite neka prvenstva i ekipe?

"Nije mi nikada preko glave fudbala, toliko volim ovaj sport da sam 24/7 u njemu, mada znam da to nekada nije dobro. Ako sednem s prijateljima, posebno iz esnafa, posle pitanja 'Kako si? Šta radiš? Kako su tvoji?' prelazimo na priču o fudbalu. Redovno ga gledam na Areni, pre svega klubove naših igrača. Siti, zbog Gvardiole. Tu su obavezno i lajv strimovi utakmica srpskih reprezentativki. Volim da ispratim i mečeve košarkaša Partizana i Crvene zvezde u Evroligi, nastupe naših reprezentacija u svim sportovima...", ispričala nam je na kraju Stojkanović.