Fudbalsko žitije Aleksandra Mitrovića: Od nesnađenog talenta do istinske legende

Malo ko je u Aleksandru Mitroviću prepoznavao potencijal za vrhunska dela, kada ga je skauting služba Partizana dovela u klub iz Humske, jer je tada nadaleko poznata Omladinska škola crno-belih tipovala na neke druge njegove klasiće, ali je baš to "ružno pače" izraslo u najgizdavijeg "belog labuda".

Vrednog stranica i stranica almanaha srpskog reprezentativnog fudbala, jer je robusni i, kao klinac, kočoperni Smederevac postao istinska legenda. Još za svog mladog života. Het-trikom protiv Andore, za prvu pobedu u tek započetoj borbi za Svetsko prvenstvo 2026, samo je pojačao oreol oko svog napadačkog umeća.

Mnogi će reći da je bilo puno većih umetnika sa ovih prostora, u kopačkama, kada se radi o centarforima, sve je stvar percepcije i ukusa, ali brojke su neumoljivo na strani 30-godišnjeg junaka naše priče. Barem kada je u pitanju nacionalni tim. Još 2022. godine, kada je golom protiv Portugala u biti ili ne biti lisabonskoj noći, odveo "orlove" na Svetsko prvenstvo, te zime, postao je naš najefikasniji špic ikada.

Računajući i jugoslovensku eru. I nije rekao "dosta, toliko od mene", čak ni zastao, još manje posustao. Čekali smo se da se oporavi od kolektivnog neuspeha na šampionatu Evrope, a onda ga dočekali u najblistavijem izdanju. Nije "poentirao" na nedavnom vrućem gostovanju u Tirani, ali je pre nova tri gola, u Ligi nacija radio svoj posao najbolje što može.

Kada to kažemo ne mislimo na kretanje, traženje lopte od saigrača, razgrtanje protivničkih čuvara, ulaženje u šanse, pa čak ni na pogotke već na konstantno ponavljanje pokazne vežbe s radnim naslovom "ovako se igra za svoju zemlju". Jer, malo je mečeva tokom njegove seniorske karijere u nacionalnom timu u kojima nije goreo u plamenu strasti prema fudbalu i Srbiji.

Prosto, ne ume, ne želi i neće drugačije. Nije uvek voleo da trenira, kao tinejdžer je patio od raznih bubica, dok mu tadašnji trener u Teleoptiku, Vuk Rašović, nije pronašao žicu i naučio ga da kanališe buran temperament. Umeo je da ispada iz šina i kao član mlađih selekcija Srbije, ali mu se (sada se čini) vizionarski prelazilo preko toga. Zarad opšteg dobra.

Starsport

Saplitao se Mitrović o svoju "što na um, to na drum" narav i u Anderlehtu, ali su ta iskušenja samo jačala njegov ratnički karakter. To, ono nešto zbog čega ga i dan-danas obožavaju navijači Partizana, iako se prekratko zadržao u prvom timu. I(li) zašto su ga veličale pristalice Njukasla i Fulama, a rivali ga cenili dok je špartao Čempionšipom i Premijer ligom, jer malo je onih što svojevoljno idu glavom gde mnogi ne bi đonom. I to iznova i iznova. 

Onih što stvarno zarade svaki evro preskupih ugovora, što već neko vreme čini u dresu saudijskog Al Hilala. Menjali su se selektori Srbije, od Siniše Mihajlovića, po čijoj ideji je debitovao daleke 2013. godine, preko Slavoljuba Muslina, Mladena Krstajića i Ljubiše Tumbakovića do Dragana Stojkovića, ali je Mitrov fudbalski fanatizam ostajao konstanta.

Starsport

I kada ge nije išlo, a bilo je i dugih sušnih perioda, grizao je za golove, kao da mu od njih život zavisi. A, narod najviše voli takve profile igrača. I sve im prašta, pa čak i kada ih do koske zaboli promašen penal za odlazak na šampionat Evrope. Jer, ko se trudi i radi, a on to čini nekada i preko granice bola, taj i greši.

Zato će biti pravo čudo ako baš Aleksandar Mitrović ne pretekne rekord donedavnog saborca Dušana Tadića, po broju odigranih mečeva za Srbiju (111). Savo Milošević (102), Dejan Stanković (103) i Branislav Ivanović (105) su još lakše mete osvajača evropske titule sa omladinskom selekcijom 2019. godine. Posle "stotke" višestrukog mundijalskog stelca samo je pitanje do kada će odlagati povlačenje iz najdražeg dresa i puštanje mladih lavova u napad.