"Parni valjak", konačno, vozi u dobrom pravcu: Za više potrebni kontinuitet i manje crnih rupa u igri

Visokom pobedom na domaćem terenu (3:0), fudbaleri Partizana su stigli vrlo blizu eliminacije Tobola i zakoračili u predvorje plej-ofa kvalifikacija za Ligu konferencije, gde ih, ako ne naprave previše gluposti tokom revanša u predalekom Kazahstanu, čeka Hetafe, ali navijače crno-belih više od rezultata raduje sitan pomak u igri.

Crno-beli su mesecima igrali na mahove, lutajući od momenata velike inspiracije do katastrofalnih padova koncentracije i proklizavanja, bez jasne vizije kako žele da dominiraju utakmicom. Protiv Tobola se prvi put stekao utisak da postoji neki plan, da bi isti, vremenom možda, mogao da se izrodi u sistem, a igrači veruju u njega i spremni su da ga ispoštuju. 

 

 

Najveća razlika u odnosu na prethodne evropske utakmice bila je intenzitet. "Parni valjak" je vozio u većoj brzini, čitavo prvo poluvreme kampovao na polovini protivnika i pritiskao ga, remeteći mu "zemaljsku" distribuciju lopte i terajući ga da spas pronalazi u dugim loptama i preskakanju sredine terena. 

Takav, agresivan pristup doneo je dva velika benefita. Prvo, Tobol praktično nije uspevao da razvije organizovane napade. Drugo, Partizan nije morao bezglavo da juri rezultat, već je kroz kontrolu igre stvarao prilike koje su bile posledica dobre organizacije napada, a ne plod puke sluačajnosti i "ako prođe, prođe" rezona. 

Navijače posebno hrabri viđena raznovrsnost u napadu. Golovi nisu dolazili iz jednog šablona. Partizan je pretio preko krila, razmenom pasova kroz sredinu, ali i posle brzih tranzicija. A to je je ono što ozbiljne evropske ekipe razlikuje od timova u kojima se sve vrti oko veština jednog igrača i čeka jedno dobro izvedena akcija. Možda osvajač trećeg mesta u poslednjoj Mozzart Bet Superligi Srbije u narednim mesecima to i postane. Videćemo.

 

 

Demba Sek jeste ponovo demonstrirao igračku sebičnst, ali je opet doneo konkretnost i dubinu napada, Ibrahim Zubairu je konstantno pravio probleme brzinom i kretanjem bez lopte, dok je Šaka Traore potvrdio da vezni red može da bude opasan i u završnici akcija. Upravo je ta raspodela odgovornosti u napadu jedan od najvećih dobitaka ovog meča – protivnik nije mogao da se fokusira na zaustavljanje jednog fudbalera.

I defanzivci su odradili svoj deo posla, mada su se ljudi na tribinama, pa i sam trener Saša Ilić, zbog njih više puta hvatali za glavu. Partizan je sačuvao mrežu, bez karakterističnih perioda panike i totalne konfuzije, mada je visoko postavljena zadnja linija umela opasno da ispada iz šina, kada bi je rival prebacivao loptama iz vazduha. Linije tima bile su nešto bliže nego ranije, a plus zaslužuju njihovo, za nijansu, bolje kretanje i ispomaganje u oba pravca. 

 

 

Ipak, postoji razlog za veliki oprez. Jedna dobra utakmica ne može gumicom da izbriše sve ovosezonske probleme u igri. Pravi test biće kontinuitet. Evropske kvalifikacije ne praštaju opuštanje, a revanš u Kazahstanu nosi potpuno drugačije okolnosti – dugo putovanje, drugačiji teren i protivnika koji će morati da rizikuje od prvog minuta.

Zbog toga pobedu protiv Tobola ne treba nikako posmatrati kao konačan dokaz da je Partizan izašao iz krize, već kao obećavajući pokazatelj da se "parni valjak", uprkos svojoj mladosti i nedostatku pojačanja na nekim važnim pozicijama, kreće u dobrom pravcu. Ako uspeju da zadrži isti nivo agresivnosti, organizacije i discipline, odosno zakrše sve rupe u fazi odbrane, crno-beli imaju realnu priliku da eliminišu Tobol, možda i da se isprse pred favorizovaim Špancima. 

Dok uprava, u pozadini, cupka i grize nokte, jer je nedavno, javno i izričito, obećala kolektivno povlačenje iz, po svim osnovama, razvaljenog kluba, ukoliko Partuzan ni ovog leta ne obezbedi sebi jesen u Evropi. Sledi vreme raspleta.