Najteže je izgubiti - Kad nemaš šta da izgubiš

Do juče, recimo da granica bude nekih 20.00 časova, glavna priča domaćeg fudbala je bio poraz Partizana i ispadanje iz Kupa Srbije od prvoligaša, Mačve. Od večernjeg termina ovonedeljnog četvrtka, primat je preuzeo poraz Crvene zvezde od Vojvodine, prvi ovosezonski, prvi od neuspeha portiv Radničkog iz Kragujevca u aprilu ove godine, a najvažnije, prvi koji ima takmičarski značaj u okvirima domaćeg šampionata još od derbija u decembru 2023. godine. 

Naravno, teško ih je skalirati i porediti - svima je jasno da krah protiv Vojvodine ne predstavlja i ne može biti ni približno sličan duelu u Šapcu, koji je poneo epitet "epske bruke" crno-belih u mnogim medijima, pa i ovom. Ali činjenica da je superligaški poraz Zvezde zauzeo skoro pa jednako mesto pod reflektorima javnosti kao i ispadanje iz Kupa od drugorazrednog sastava, nametnuo je mnoga pitanja za večite rivale. I možda još dva - da li je i zašto? 

Najteže je izgubiti 

Poraz se u Crvenoj zvezdi skupo vrednuje, pokazuju istorijske činjenice kroz godine. Pomalo je poetična situacija nakon poraza u Novom Sadu, kada u vidno polje postavimo derbi iz 2023. godine. Tada je Barak Bahar zvanično odbrojao svoje dane na stadionu "Rajko Mitić", a kormilo nestabilnog broda je preuzeo upravo Vladan Milojević, koji će na kraju okrenuti prvenstvo u korist crveno-belih. Danas je upravo srpski strateg taj koji se nalazi u nezgodnoj poziciji u gotovo isto vreme kao i izraelski prethodnik, a čvrsto zaleđe rezultata i lične istorije uspeha na klupi ekipe iz Ljutice Bogdana, ostavlja mu određeni prostor za manevrisanje, zasigurno više nego što je imao nekadašnji strateg Makabija iz Haife. 

Pobeda Vojvodine u Novom Sadu upalila je alarme na popularnoj "Marakani", koji su pretili da zazvone još od veoma slabe predstave protiv Brage, odnosno loše igre (kako ju je sam Milojević nazvao) na okršaju u Nišu. Na terenu ne štima, fali energije i jasne ideje, a utakmica sa Lilom u UEFA Ligi Evrope i te kako se bliži i može biti presudna za dalji nastavak takmičenja. Uprava kluba je svom treneru ukazala podršku, a na nama je da postavimo jedno pitanje - šta nam govore nedavni rezultati šampiona? 

Pre svega, ono što već znamo - mnogo je teško sedeti na klupi Zvezde. Možda je u pitanju konstatacija koja je odavno poznata, ali kada se pozovemo na sve rezultate iznete u uvodu i pompu koju su proizveli nedavni rezultati ostvareni na terenu, očito postaje da svaki poraz sa sobom nosi preispitivanja stručnog i igračkog kadra, a naročito onaj koji u pitanje dovodi poziciju suverenog vladara domaćeg šampionata, i dalje primarne obaveze za ubedljivo najuspešniji klub naše zemlje u prethodnoj deceniji.  

Naravno, Crvena zvezda je i dalje favorit za osvajanje trofeja u Mozzart bet Superligi Srbije i Kupu, ali borba na tri fronta, sa i dalje svežim formatom UEFA takmičenja, koji poslednju utakmicu ligaškog dela Lige Evrope smešta na kraj januara, kada će crveno-beli imati već poznate i redovno savladane izazove u prvenstvu (Spartak, Čukarički, TSC, Mladost i ponovo Vojvodina) i Kupu (meč sa Slavenom, koji ne bi smeo da bude problem u novembru), daje prilično mali prostor za velike i teške poteze uprave, koji možda budu neophodni.

Uračunajmo i povrede u timu Vladana Milojevića, kao što je ona Marka Arnautovića koja se osetila ne prethodnim okršajima u ligi, i recimo da postoji kakvo-takvo objašnjenje zašto se može osetiti mikroskopska bojazan od potencijalne bliskosti sa večitim rivalom na vrhu tabele uoči narednog derbija u februaru, odnosno prilikom ulaska u plej-of. Ali postavimo onda i pitanje na osnovu prošlosti - Da li je neka vrsta radikalnog poteza kao što je to bio slučaj sa Barakom Baharom, kada je Zvezda potpuno preokrenula momentum, zapravo jedino rešenje, ili je možda status quo sa idejom da se računa na ponovnu stabilizaciju i uzlet forme takođe validna odluka?

Istorija pokazuje, obe opcije imaju legitimitet, jer kao što se sećamo Baharovog mandata, tako se moramo setiti i mandata Miloša Milojevića, kada je Zvezda takođe imala uspone i padove, prilično "štucavu" igru na momente (sedam remija u prvenstvu - najviše prosutih bodova u sezoni /14/,  još od one u kojoj je Partizan sa Markom Nikolićem došao do titule), kada su rezultati u Evropi potpuno izostali (poslednje mesto u grupi sa Trabzonom, Ferencvarošom i Monakom), a opet, titula i Kup su ponovo pali u šake suverenog šampiona sa najboljim igračkim kadrom. Uprava je pokazala strpljenje, sezona je izgurana do kraja, minimum ciljeva je ispunjen, a onda je počela nova era. Ponavljamo, istorija govori - oba rešenja imaju validnost u domaćim okvirima, samo kada se uzme u obzir da Zvezda i dalje ima ubedljivo najdublji i najkvalitetniji sastav. 

Kad nemaš šta da izgubiš 

Sa druge strane je Partizan, čija situacija u sebi sadrži nekoliko različitih uglova koji se takođe moraju sagledati kroz vreme. Sezona je počela sa idejom Nemamo šta da izgubimo. Ključevi kluba se predati u ruke novog rukovodstva koji su svoje poverenje dali mladom naraštaju, delom zbog nove politike kojom se vodi "parni valjak", a delom i što bolja opcija ne postoji. Dugovi su do guše, zvučna pojačanja su samo pojam u dalekoj budućnosti, a trenersko mesto je popunio Srđan Blagojević u nedostatku boljih opcija, koje i danas izostaju. 

I opet, stvari na startu sezone nisu delovale loše. Da, ispadanje iz evropskih kvalifikacija je bio bolan udarac i za kasu i za elan, ali predstave koje su popularne "bebe" pružale u bordo-plavim dresovima na terenu su oduševljavale publiku. U svaki meč se ulazilo hrabro i poletno, sa idejom da je svaki neuspeh škola, a svaki uspeh nagrada. Negde usput, ova percepcija se izgubila, kako kod javnosti i medija, tako čini se, i u klubu, sudeći po velikom ćutanju na nedavni neslavni trenutak iz vodećih struktura. Prekretnica je bio upravo okršaj sa ljutim rivalom, kog su na "JNA" dočekale pune tribine. Iako je u poslednjih 20 minuta tog okršaja, Partizan kroz, pomalo bezglavu, jurnjavu pokazao da i te kako može zapretiti stamenoj Zvezdi, tada u znatno stabilnijoj formi, veći deo meča je bio moralni poraz iz ugla igre, kojoj je manjkalo onog mladalačkog bezobrazluka i borbe. 

Oličio se ovaj pad u nastupima Ognjena Ugrešića i Nemanje Trifunovića (koji nije igrao protiv Mačve), čija forma je u vidnoj silaznoj putanji, a koji su predstavljali, svaki ponaosob, renesansu opevanu u evropskoj tragediji crno-belih. Ugrešić, kao mladi naboj, sve manje pruža na terenu, primoravajući tako Srđana Blagojevića da ga izostavlja iz krucijalnih minuta utakmice. Sa druge strane, Nemanja je od derbija počeo polako da liči na onog igrača za kojeg se čekalo da pokaže koliko vredi, ali kojem to nikada za nogom nije polazilo. 

Ako je derbi bio neka vrsta negativne prekretnice, onda bi okršaj sa Mačvom trebalo da predstavi totalni slom. Glasno se govorilo o traganju za šansom u Kupu, jurišu na trofej koji je dostupan crno-belima, za razliku od Superlige, gde su otpisani praktično na samom startu. A u Šapcu, muk i dva gola u Krunićevoj mreži od strane prvoligaša. Već se pričalo o sezoni koja je završena, kako pomak nije napravljen, kako mrtva tačka i dalje predstavlja polazište Partizana. Ali, bolje pitanje je - zašto se sada, posle ispadanja iz Kupa, govori o sezoni koja je gotova, kada suštinski ona nije ni počela? 

Zašto baš sada, kada je skandalozan poraz, kakvih je i ranije bilo (podsetićemo da je crno-beli tim ispao u prvom kolu Kupa i pre samo dve sezone), sve o čemu može da se priča, izleću povici i ističu se stavovi igrača na zagrevanju, ponašanje na terenu, kao i manjak poletnosti koja je jednako falila u večitom derbiju? Tada se govorilo o podršci, takozvanom majčinskom pristupu deci koja su napravila prvu grešku (ispostaviće se, da će ovakav stav postati rekurentni problem u bitnim utakmicama, a ne individualni slučaj), a zapravo je u pitanju bio pad na prvom ispitu, uprkos rezultatima u Evropi - ti testovi su položeni sa prolaznom ocenom, makar zbog borbe i želje. 

Ono što je Partizan pokazao u 90 minuta protiv Mačve je za svaku pokudu - crno-beli tim više nema šansu za trofej u Kupu, koja je i ranije bila prilično labava, ali bolje je možda pitati se, zašto se sezona otpisuje po drugi put, kada se smatrala revijalnom od samog početka? Šta je Partizan sada izgubio u odnosu na početak sezone, kada nije imao šta da izgubi? Novca će biti od prodaje, a pospešivanje vrednosti igrača je otpalo ispadanjem iz Evrope; razigravanje mladosti je jedina opcija i to se ne menja; novi trener nije na pomolu, a Blagojević je i dalje jedina opcija. Sagledajmo objektivno šta se promenilo u Partizanu, da sada ponovo govorimo o propaloj sezoni uprkos izjednačenosti na vrhu tabele sa Crvenom zvezdom, koja je, sada se već ponavljamo, već viđena kao šampion. 

Najteže je izgubiti - kad nemaš šta da izgubiš 

I spajanjem dva podnaslova dolazimo do odgovora na dva ključna pitanja, podsetimo se jer tekst je dug, a koncentracija već u ozbiljnom padu. Šta govore slabi rezultati Zvezde, i šta se promenilo od starta sezone u Partizanu, da sada ponovo donosimo razočaravajuće konstatacije? Odgovor je, ironično - ništa. 

Krah crveno-belih nije promenio suštinu, a to je da, uprkos manjku ubedljive prednosti na tabeli, Zvezda predstavlja simbol šampiona, kojem se i dalje daju 90-procentne šanse za osvajanje pehara u oba domaća takmičenja, a čeka se evropski pomak. Partizanovo ispadanje iz Kupa i generalni tok sezone, nisu promenili činjenicu da rezultata nema. Rešenje je zapravo u samom paradoksu rečenice, da su porazi koji ništa novo nisu odneli, zapravo najbolniji jer pokazuju učmalost situacije u kojoj se oba kluba trenutno nalaze. Partizan se ne nada trofeju, Zvezda ga praktično očekuje, a istovremeno, oba kraha se dočekuju kao trenutak koji preti da pokrene lavinu. Da, možda dođe do smene u stručnom štabu jednog i drugog kluba, ali suštinska promena, ona koja obrće pravac kretanja crveno i crno-belih, nije tu. 

Možda su u Humskoj očekivali neku bajkovitu pesmu, nagradu u vidu drugog najbitnijeg trofeja u Srbiji, ali ona bi po svemu prikazanom i uloženom bila neosnovana, jer je crno-beli tim tu gde je i na početku sezone - bez mogućnosti da rezultatski napreduje, sa mogućnošću da igrački razvije i pripremi se za figurativnu zimu i za naredne godine. Što se Ljutice Bogdana tiče, situacija je u svoj svojoj različitosti, zapravo identična. Crveno-beli čekaju titulu, a pitanje je samo kako razmrdati ekipu da do nje ponovo lako dođe. Akcenat je na pitanju kako popraviti rezultate u Evropi, koji su izostali i prethodnih godina, doduše, na višem nivou. Što se domaćih okvira tiče, bila to smena trenera, ili pak ukazivanje vernosti prisutnom strategu - postoje dva primera koja idu u prilog obema varijantama.  

Za paniku je vreme kada se očekivanja ne ispune na makroskopskom uzorku, kada se sezona u celini sagleda, a stavovi i ponašanja igrača na terenu, zajedno sa igrama, mogu sumirati na sezonskom nivou. Trenutno, oba tima su tamo gde su bila na početku - čekaju Godoa, žale svoje trenutne situacije, ali u suštini, tamo su gde su i bili, jedni na vrhu, drugi tu negde ispod. Fokus bi trebalo da se zadrži na postavljenim ciljevima sa starta - evropski iskorak sa jedne strane, koji još nije arhiviran, i razvoju mladeži sa druge strane, koja i te kako može i mora bolje. Svaka odluka i zaključak u retrospektivi, moraju biti doneti u skladu sa ispunjavanjem ovih zadataka i svaki potez oba kluba, sme se doneti samo u kontekstu ovih ciljeva, jer stanje u prvenstvu i domaćem takmičenju, varljivo je u oktobru koliko i sunce istog meseca.