"About damn time"

/Od izveštača TV Arena Sport iz Minhena - Luka Marković/ 

Konačno je Partizan slavio. Posle velike borbe u Minhenu, crno-beli su uspeli da savladaju Bajern rezultatom 67:63 i tako prekinu zaista užasan niz od sedam vezanih poraza u Evroligi. Koliko je velika rupa koju su izabranici Đoana Penjaroje sebi iskopali, pokazuje činjenica da se od povratka u elitno takmičenje, beogradskom klubu nije desilo da zaređa sedam neuspeha, a tražeći i dalje kroz istoriju, te zalazeći u potpuno drugačiji format takmičenja, teško je bilo pronaći sličnu seriju razočaranja. 

I videlo se da to timu i te kako znači. Kada se ekipa TV Arena Sport posle utakmice našla u tunelu, čestitajući igračima, Kameron Pejn je zastao i staloženo dao izjavu za Evroliga TV, kao i za našu kuću. Mada se u njegovim rečima pred kamerama moglo zaključiti da ovaj trijumf nosi posebnu težinu, tek nakon što su se svetla reflektora ugasila, iskrena reakcija je izašla na videlo. 

Prolazio je Amerikanac kroz hodnik "SAP garden-a" sam, i ne obraćajući pažnju na novinare, povikao je: 

"About time. About damn time", rekao je Pejn reagujući onako kako to čine ljudi kada su sami u svoja četiri zida, iskreno zadovoljni nečim, možda ne toliko značajnim za druge. 

Upravo je to ova pobeda crno-belih. Nije nešto što preterano menja stanje stvari (sem možda onog strašnog, prema kojem je Partizan zakucan za dno tabele Evrolige), ali jeste nešto što potencijalno može promeniti sliku o timu koji je prevazišao granice razočaranja. Ono što se najviše spočitavalo sastavu koji nosi Partizanov dres je upravo stav na terenu, nešto što nikako ne sme izostati u okvirima ovog kluba. 

Možemo i pronaći ne tako stare objave sa društvenih mreža, na kojima se vidi da jedino Arijan Lakić ustaje sa klupe i aplaudira saigračima na terenu - i kada pogreše, ali i kada poentiraju, zbog čega je i zavredeo pokliče navijača "Lakić kapiten". Ostali su nekako zapadali u letargiju poraza od 30 i 40 razlike. Pa čak i kada je tim bio kompetentan u kratkim periodima na nekim utakmicama, baš ta podrška od saigrača je umela da izostane.

 

 

Situacija u Minhenu je bila vrlo drugačija. Od prvog minuta se videla podrška. Kod svakog koša, svakog promašaja, svakog praznog minuta i dobro odigrane akcije. Klupa je reagovala, bila aktivna i pokazivala da su svi zajedno u utakmici sa Bajernom, nevažno da li su u pitanju Mika Murinen, Uroš Mijailović i Mitar Bošnjaković sa "krompirom" u koloni za minutažu, ili pak upravo Pejn, te Isak Bonga i Sterling Braun, koji su svi upisali nešto više od pola sata na parketu. 

Bilo je i vreme da Partizan pokaže da je tim, a ne razuzdana gomila koja čeka kraj sezone i (najverovatnije) nove ugovore u drugim evroligaškim klubovima. 

Igra nije bila na nivou, ni kod Bajerna, ni kog beogradskog kluba, o tome se ne može ni sporiti, a sreća je u par navrata umešala prste. Recimo kod otvorenog polaganja i promašaja Justinijana Jusepa, ali i kod činjenice da se sukob srpskih navijača na tribinama (o čemu možete čitati OVDE) dogodio na poluvremenu, daleko od očiju ekipe, koju je domaći sastav uspeo sustići i smanjiti razliku na samo dva poena pred odlazak na veliku pauzu, uprkos tome što je Penjarojin tim imao dvocifrenu i ubedljivu prednost. 

Ali nismo ovde da govorimo o igri, već o stavu. A kao što je Pejn rekao, konačno, prokleto konačno, je Partizan pokazao potreban stav, upisao pobedu, ali i delimično potpisao primirije sa navijačima, uz koje je drugi put nakon meča tim pevao. I ne samo to, jer se izjava američkog plejmejkera može vrlo lako preneti i na njega samog. 

 

 

Pogledajmo "prethodnu i aktuelnu" garnituru stranaca i videćemo da gotovo niko, ili makar oni od kojih se najviše očekivalo, nije ispunio očekivanja u ovoj sezoni. Sterlingu Braunu se pripisuje preterana težnja ka samostalnom završavanju akcija (čitaj: sebičnost); Džabari Parker ili ne igra, ili igra ispod svakog nivoa za igrača "teškog" pet miliona evra; ako je bilo onih koji su se sećali mlakog Šejka Miltona, i oni su ga zaboravili kada je objavljeno da je nekadašnji "jezeraš" završio sezonu; Dilan Osetkovski je već upisan kao epizodista koga prethodni trener nije želeo; Tajrik Džons je posle svih svojih ispada prodat Olimpijakosu... Izuzmimo samo Karlika Džonsa, koji je povređen, i Isaka Bongu, miljenika "grobara", uvidećemo - sve promašaj za promašajem. 

I konačno je bilo vreme da Partizan pogodi sa jednim igračem visokog kalibra. Nekime na koga tim može da se osloni, ko bi čak i kompetentnom sastavu mogao da se pohvali statusom nosioca, ili makar jednog od nosioca, igre crno-belih. Njegov šut je i juče bio na mestu (3/6 sa distance), osećaj za razigravanje takođe (četiri asistencije), a samo je nedostajala doza staloženosti i manje jeftino prodatih lopti, kako bi se moglo govoriti od praktično idealnoj partiji. 

Ali već smo pomenuli da nije reč samo o igri, već o stavu, koji je Pejn pokazao vraćajući se u svlačionicu, radujući se sam sa sobom, kako se samo radi kada te niko ne gleda i ne snima. Primetilo se to i na terenu, na viralnom snimku sa društvenih mreža, gde Kamerona vidimo kako praktično igra. Pokazalo se čisto uživanje u tome što radi. Nije to neozbiljnost, kakva je viđena kod pomenutog Tajrika, kada bi se nepotrebno unosio protivnicima u lice posle zakucavanja. Ovo je bio netanut uzorak užitka u sopstvenom poslu, koji je danas Pejn obavio za devetku.

 

 

Naravno, sramotno bi bilo govoriti o bilo kakvom preokretu sezone u ovom trenutku, posle jedne pobede sa četiri poena razlike, nakon sedam uzastopnih poraza i deklasiranja na parketima od Kaunasa do Beograda. Međutim, moglo bi se govoriti o tome da je Partizan sa nečime, to jest nekime, pogodio u ovoj takmičarskoj godini i da je prava greota što ranije nije došao - iz ovog, ili onog razloga. Stoga bi se upravo o Pejnu moralo razmisliti kao o igraču kojeg bi valjalo zadržati po svaku cenu, nakon što i ova užasna sezona bude završena (zajedno sa Karlikom, koji ostaje prvi čovek i prioritet).