(FOTO/VIDEO) Noć o kojoj će se pričati: Partizanovci između ljubavi i mržnje

Konačno je Partizan prekinuo niz poraza, ali je trijumf nad Bajernom ostavio gorak ukus, gotovo nespojiv sa rezultatom. U susretu 14. kola Evrolige, "parni valjak" slavio je u ambijentu kakav se retko viđa, a paradoksalno, iako se mučna utakmica u Beogradskoj areni, inače, prva od odlaska Željka Obradovića, završila pobedom, neprijateljska slika iz naše najveće dvorane, bila je ipak u žiži javnosti protekle noći umesto rezultata. A, kako i ne bi.

Odlazak Obradovića pokrenuo je lavinu emocija i reakcija, kakve odavno nisu viđene na domaćoj sportskoj sceni. Teško je uopšte setiti se kada je jedna figura u sportu izazvala toliko jedinstva i "lojalnosti" među navijačima. Iako je deo toga rezultat šireg društvenog konteksta, jedno se ne može poreći... nešto se ozbiljno probudilo u sastavu Partizanove navijače zajednice. I to ništa dobro, naprotiv... 

Donelo je jednu od najneprijatnijih slika moderne navijačke scene. Prizor publike koja je okrenula leđa sopstvenim košarkašima. I to onim istim za koje je "do juče" ginula. Zviždanje, vređanje, pa čak i radovanje promašajima srpskog tima, jasno pokazuju na presedanski revolt u Humskoj, kakav do sada nismo videli... A, sve je to bilo mučno za gledati i shvatiti, pa je teško uopšte i naći opravdanje za slike iz Arene. Bez obzira što je odlazak najvećeg trenera Evrope, očigledno, ostavio emotivnu prazninu u srcima publike.
 

 

Postavlja se pitanje šta su tim negodovanjem navijači želeli? Da iskažu revolt zbog "miniranja" košarkaša, koji nisu (baš) uvek slušali savete Obradovića? Da smene Ostoju, ili pak naprave toliko turbulenciju na tribinama, da se utakmica u jednom trenutku prekine, kakvih je, inače, bilo priča... ili da jednostavno izbace sav emotivan naboj zbog novonastale situacije i odlaska čoveka od koga se toliko očekivalo. Niko, sem Isaka Bonge, zaista, nije bio pošteđen zvižduka, sa izuzetkom Alekseja Pokuševskog, koji je dobio aplauze nakon što je zbog povrede iznet sa terena. A, ta scena iz Arene, bila je prilično neshvatljiva za svakog iole realnog navijačkog fana, koji je upoznat sa dinamikom posla profesionalnog košarkaša/sportiste.

Drugo poluvreme donelo je nešto drugačiju sliku. Spustili su gard navijači, pa postoji kakva-takva nada da će netrpeljivost prema igračima splasnuti pred "večiti derbi" sa Crvenom zvezdom. Manje se zviždalo na Partizanove poene (čitaj Tajrik Džouns i Džabari Parker), dok je igra crno-belih počela da daje rezultate. 
 

Što se same košarke tiče, nekih radikalnih promena u taktici nije bilo. Neke stvari su bolje funkcionisale. Manje se ispadalo u odbrani, konkretnija je bila reakcija kod preuzimanja, sa više energije se igralo u napadu, anticipacija je bila bolja, kao i veća agresivnost u pojedinim momentima, a ti detalji, baš o kojima je često pričao Obradović posle utakmica, bili su presudni za ovu pobedu, koja je skinula bar delić tereta sa leđa košarkaša.

Ko je kriv za takvo stanje, otvoreno je za diskusiju... Dok javnost mahom kritikuje Mijailovića, veći deo iste ne sme ni da uperi prst u bivšeg trenera, koji je, istini na volju, i sam preuzeo deo odgovornosti za skromne rezultate "parnog valjka" ove sezone. Pa se i mogu analizirati neke njegove odluke, kao, npr, dovođenje Džabarija Parkera - "dežurnog krivca".

Ali...

Jedno je sigurno, niko nije i ne bi trebalo da bude iznad kluba. Svima je, logično, žao zbog odlaska najvećeg, čiji put u Partizanu možda nije u potpunosti okončan, ali je cela atmosfera koja se stvorila nakon što se Obradović "čekautovao", u najmanju ruku, degutantna. Svako dodatno zviždanje i omalovažavanje košarkaša, ide na štetu crno-belih i nikom drugom - što je apsolutna kontra od svega onoga na čemu su navijači Partizana izgradili ime i reputaciju.

Ostaje samo pitanje koliko će, i da li će uopšte, netrpeljivost u Humskoj splasnuti pred okršaj sa Zvezdom iduće nedelje, gde će svaka ekstra opaska na račun košarkaša, biti novi dodatan poraz za popularne Grobare, koji su, fanatično, između ljubavi prema klubu i bivšem treneru, možda i zaboravili one najstarije navijačke kodekse po čemu su bili poznati u Evropi. Jer, ruku na srce, ni gospoda-simpatizeri iz Monaka se ne okreću protiv svojih kada nastupe skromni rezultati i krizne situacije.