Kraj jedne ere: Željko Obradović napustio Partizan - ostavio je neizbrisiv trag, ali i gorak ukus neispunjenog sna

Jučerašnji dan, za navijače Partizana, ostaće zabeležen kao jedan od najtežih u modernoj istoriji kluba, pošto se posle dramatičnog poraza od Panatinaikosa, sa pozicije šefa stručnog štaba, povukao Željko Obradović. Sudbonosna utakmica u Atini, prekinula je drugi mandat legendarnog trenera, koji je 2021. godine započet kao neki filmski scenario sa željom da se klub iz Humske vrati na staze stare slave. A okončan je 26. novembra u jednoj, kako se čini, morbidnoj atmosferi između igrača i serije očajnih utakmica u Evropi, što je, ultimativno, obeležilo jednu od najdramatičnijih trenerskih epoha u istoriji crno-belih.

Povratak koji je promenio lice kluba i podigao region na noge

U trenutku njegovog povratka, klub je bio daleko od evropskih reflektora - opterećen finansijskim problemima, bez kontinuiteta rezultata i prepoznatljivog identiteta, koji je prethodno godinama unazad gradio Duško Vujošević. Sa dolaskom Obradovića, stigao je novi nivo vere među navijačima, a njegovo ime i autoritet otvorili su vrata igračima koji verovatno nikad ne bi razmatrali Beograd za poželjnu destinaciju, dok je Arena ponovo postala simbol ogromne navijačke euforije, koja privlačila evropsku, ali i svetsku pažnju.

Efekti su bili trenutni... U prvim danima po dolasku Obradovića, stigli su igrači sa aktuelnog fajnal-fora Evrolige. Takav izbor, možda nije bio logičan iz perspektive takmičenja (Evrokup) u kom je Partizan igrao, ali jeste iz ugla trenera kome su svi verovali. Njegov povratak postao je preko noći magnet za profile koji su do tada bili rezervisani samo za bogatije evropske sisteme, ali je srpska prestonica imala nešto drugačije da ponudi - Obradovića i podršku koja ne postoji nigde na svetu. 

Arena je ponovo postala simbol neke nove energije - atmosfere koje su prelazile u kulturni fenomen, redovi pred blagajnama kakvi se retko viđaju, dok je Partizan za relativno kratko vreme povratio status brenda, a samim tim i težinu svog imena, koja je već ostavila svoj pečat u evropskoj košarci 1992. godine.

Evroligaški povratak i godine nade koje su nosile ogroman teret

Sportski rezultati nisu odmah pratili ogroman impuls koji je Obradović doneo, ali su se strateške promene videle brzo. Klub se plasirao u Evroligu, a onda je dobio i tu famoznu trogodišnju licencu, što je jedna od najvećih administrativno-sportskih uspeha srpske klupske košarke u poslednjoj deceniji. A, ime Željka Obradovića bilo je presudno za to! 

Njegov kredibilitet i zaostavština podigli su tržišnu vrednost cele organizacije, vrativši Partizan na evropsku mapu. Ali, ne u onoj meri iz ere Duška Vujoševića, kada je razlika platežne moći na međunarodnoj sceni bila prevelika, već na nekom mnogo višem nivou. I to, između ostalog, zbog dobrog broja sponzorskih ugovora, koji su potpisani baš zbog imena i reputacije Željka Obradovića.

Prva sezona donela je neku vrstu "otrežnjenja" - eliminacija u Evrokupu od Burse i večita borba protiv neočekivanih padova. Međutm, već druga sezona postala je simbol velikih radosti, ali i epskih razočarenja. Partizan je 2023. godine slovio za možda i najatraktivniji tim Evrolige. Stigao je do plej-ofa, poveo 2:0 protiv Reala u Madridu. Delio ga je jedan korak od fajnal-fora. A, umesto potencijalne borbe za titulu u Kanuasu, stigao je potop... Real je preokrenuo seriju, a ta rana zauvek je ostala deo kolektivnog pamćenja navijača. Sezonu je te godine, ipak, izvukla titula u ABA ligi, što je delovalo kao početak trofejne faze, ali se na tome, ispostaviće se, zaustavila priča o kontinuitetu.
 

Starsport

 

Rekonstrukcije, pokušaji resetovanja i postepeno klizanje niz strminu

Sledeće dve sezone obeležene su turbulencijama. Leto 2024. godine donelo je velike promene u sastavu, rekordni budžet i punu upravu poverenja prema treneru u čiju se viziju verovalo bez zadrške. Međutim, na terenu se (pre)često gledala suprotnost od onoga što je sistem Željka Obradovića podrazumevao - nedostatak čvrstine u ključnim trenucima, porazi u utakmicama gde je Partizan bio favorit, užasan učinak u derbijima, ispušteni Kupovi i niz evroligaških mečeva koji su se nepovoljno završavali na "jednu loptu".

Ipak, i pored toga, stigla je još jedna titula u ABA ligi, ali ne i stabilnost. Poslednja sezona počela je optimistično, uz nekoliko promena u igračkom kadru i ranih pobeda, ali se vrlo brzo raspala zbog situacija koje su se dešavale van terena, kao i zbog velikog broja kadrovskih problema. Obradović je javno za našu televiziju priznao da ne može da pronađe rešenje, odnosno, zajednički jezik sa strancima, koji, čast izuzecima, nisu razumeli srpski mentalitet i naš pristup prema sportu, pa su kola "parnog valjka" krenula strmoglavo nizbrdicom, dok su navijači iz runde u rundu počeli da gube veru u ovaj ambiciozni projekat.

Poraz u Atini, uz seriju Panatinaikosa 25:0, akumulirao je sve ono negativno što se dešavalo u svlačionici od starta sezone. Već tada je bilo jasno da je "ciklus" iscrpljen i da će malo šta vratiti Partizan na pravi put, pa je Obradović odlučio da spakuje kofere i ode. San o 10. evropskoj titulu u Humskoj, ostao je nedosanjan, dok je drugi mandat Željka završen tokom sezone - što mu se za 30 godina karijere nije dogodilo. 

Ostavština koja se ne može izbrisati

Kada se podvuku svi računi, nova era Obradovića u Humskoj, možda nije prošla po volji navijača, ali jedno je sigurno - Željkova reputacija i zalaganje, stvorili su konkurentan Partizan u Evropi. Povratili su crno-beli identitet koji nisu imali u poslednjih 15 godina, pa je samim tim i epilog njegovog drugog mandata prilično tužan, jer se radilo o čoveku koji nije samo voleo Partizan, već je i živeo za njega. A, nadamo se da će i dalje, bez obzira na okolnosti i situacije koje su ga zadesile u Beogradu.