(VIDEO) Krivi su Željko i igrači, ali šta ćemo sa publikom u Areni?

Sećam se perioda kada je Partizan bio sinonim za košarku u Srbiji. I dalje u neku ruku jeste, ali su stvari, ipak, malo drugačije od dolaska neke nove Crvene zvezde. Sada se oba beogradska velikana bore ravnomerno za primat, a nekada nije bilo tako, naročito od početka novog milinijuma i ere Duška Vujoševića, kada je u našoj zemlji, uz dužno poštovanje prema Zvezdi, postojao samo jedan tim.

Nešto stariji navijači Partizana još uvek pamte one napete utakmice u "Pioniru" - dvorani koja je obeležila rađanje nekog novog kulta u Humskoj, a te pobede i porazi pred velikim brojem organizovanih navijačkih struktura, još uvek se prepričavaju. I to sa valjanim razlogom...

Bez obzira kako se daleko finansijski slabiji Partizan predstavio pred moćnijim evroligaškim timovima u vremenu kada je razlika u budžetu postojala, pa gotovo jednako kao danas, jedno je bilo sigurno - bezrezervnu podršku dobijali su košarkaši. A, pesma iz "Pionira" se neretko čula i nakon poslednjeg zvižduka. Situacija u zemlji bila je prilično teška, pa su se ljudi, gotovo "organski" i spontano okretali "perifernim stvarima" u životu kao što je ljubav prema sportu, s tim da je ova prema Partizanu, bila, ipak, nešto drugačija. 

Imali kartu ili ne, niko vam nije garantovao mesto u dvorani, pa su tribine i sat vremena uoči početka utakmice, bile "dupke" pune. Sam taj dolazak u "Pionir" bilo je iskustvo za sebe. A, bez obzira što su se na tribinama nekada dešavale i neke loše stvari, taj navijački naboj koji se osetio i na 100 metara od dvorane, bio je toliko jak, da nijedan debakl i poraz Partizana, nije mogao da utiče na raspoloženje i eventualne zvižduke. Oni su postojali samo prema protivnicima, a stanje u svesti prosečnog navijača bilo je takvo, da niko nije ni pomišljao da kudi crno-bele, koji su gotovo uvek bili autsajderi pred bogatijim evroligaškim timovima.
 

Kritički stav navijača, pogotovu ako govorimo o košarci, bio je zastupljen negde drugde, dok u Humskoj to nikada nije bio slučaj. Svesno su fanovi punili dvorane, znajući da Partizan nema prevelike šanse u Evropi, što je, posledično, gradilo generaciju karakternih navijača, koji su na kraju napravili taj kult po čemu su crno-beli danas poznati u Evroligi. "Slavili" su se porazi i sat vremena posle utakmice, kada su košarkaši predvođeni Novicom Veličkovićem, odlagali tuširanje i vreme sa porodicom, kako bi se vratili na "bis" pred Kopom navijača, dok je danas došlo, izgleda, neko novo vreme.

Taj paradoks, specifičan samo za Partizan i njegove fanove, je nestao, pa se sada živi od "stare slave" u nekoj modernoj eri, sa navijačima koji žele samo pobede - što je nezamislivo u svesti "old school" Grobara. Pogotovu onih, koji su u eri sportske ekspanzije Crvene zvezde, zavoleli Partizan. Ako ništa, bar zbog kontre prema svemu onome što je popularno, ili, kako bi mlađi naraštaji rekli - "mainstream". 

Sada je, situacija, ipak, drugačija.

Velikim ulaganjima i promenom vremena, popularnost Partizana je skočila, a tim je danas okupio novu generaciju navijača. Da, lepo je videti žensku publiku i mališane na tribina, ali stariji fanovi možda primećuju da je jedan element nekadašnje atmosfere - ona sirova energija i osećaj "straha" pred Kopom, u velikoj meri nestao.

"Arena" je postala bleda senka "Pionira", iako je i ona dugo odolevala influenserima, navijačkim turistima, znatiželjnicima i svima kojima je je cilj bio da samo budu viđeni na utakmicama Partizana. Na kraju je, stiče se utisak, basnoslovna cena ulaznica bila veliki plus za budžet crno-belih, a, s druge strane, minus za tribinu i atmosferu u dvorani. Izgleda kao da su sume odvajane da bi se gledale pobede, a ne bodrio i podržavao tim do "poslednjeg zvižduka". Nekada su se takvi navijači, bilo u "Hali sportova", "Pioniru" ili "Areni", mogli nabrojati na prste jedne ruke.

Ma šta god rekli "casualsi". Osim na samom Kopu, a i tamo... retko se vide organizovane navijačke strukture koje umeju da prepoznaju prelomni trenutak utakmice i svojim pesmama i podrškom, preokrenu tok meča. Dinamika tribine se promenila, sada su na utakmicama pristutni "tik-tokeri" i "jutjuberi" - mladi ljudi koji prate Partizan iz svoje perspektive, ali koji ne mogu da zamene ono što su nekada činili strastveni fanovi - stvarajući pritisak i atmosferu na tribinama, koja je bila dodatni motiv na parketu.

Ta promena i nije nužno loša, jer moderno vreme donosi raznolikost i neki širi spektar ljudi koji se identifikuju sa klubom. Ali, ipak ostaje nostalgija za danima kada je "Pionir" vibrirao u ritmu "pravih navijača", koji su voleli i vole Partizan uprkos svim nedaćama. Iz te patnje, nastala je paradoksalna ljubav, koja je, ironično, rasla sa svakim novim porazom, dok danas, recimo, imamo situaciju da Arena ostaje poluprazna četiri minuta pre kraja utakmice. I to u periodu kada je razlika na semaforu i više nego dostižna!
 

Za to niko nije kriv sem modernog doba, koji kroji neke mirnije ljude. Interesantno, iako je sve manje "huligana" na tribinama, paradoksalno ima i toliko strpljenja na utakmicama. Pobede su postale imperativ, a ta melanholična energija Partizanovih stranaca, prešla je i na publiku, pa je atmosfera za neke starije navijače, postala nekad gotovo i nezamisliva. Tome u prilog svedoči i ponašanje navijača protiv Fenerbahčea protekle noći, kada je na -11 počela da se prazni dvorana. Scena, o kojoj se nisu nadali ni najveći optimisti, pa, kada se sve sabere, možda je došlo vreme za jedan kolektivni reset. I od nadanja za plej-of Evrolige, osvajanja trofeja, pobeda... 

Možda je došlo vreme samo da uživamo u trenutku i činjenici da se oba naša najveća kluba hrabro bore velikoj sceni protiv platežno moćnijih timova, koji imaju bolju i organizovaniju strukturu. Uostalom, ako pitate nekog iole starijeg navijača, upravo je iz toga izrasla ljubav prema Partizanu, a baš takav pristup je ono što je potrebno u ovom trenutku. Jer je ovaj mentalitet i napuštanje utakmica pre isteka poslednjeg zvižduka zaslužuje kritiku.