Fener jeste šampion Evrope, ali zar je moralo BAŠ ovako?

U 12. kolu Evrolige Partizan je pretrpeo novi bolan poraz, ovoga puta od Fenerbahčea - 99:87, i time dodatno produbio zabrinutost, koja već duže vreme tinja oko igre "parnog valjka". Rezultatski, ekipa Željka Obradovića trenutno spada među najslabije u elitnom takmičenju, a pored problema na parketu, sve više pažnje privlače i dešavanja van njega.

Umesto da se posle utakmice priča o ritmu, identitetu i napretku tima, u prvi plan izbila su pitanja o koncentraciji, navikama igrača i njihovom pristupu prema svojim obavezama. Tema "telefona u svlačionici" samo je dodatno raspalila raspravu među navijačima, ali i u košarkaškoj javnosti. 

Partizan je protiv Fenerbahčea ušao slabo, gotovo bez energije, što je scenario koji se već neko vreme ponavlja. Uvodni minuti bili su prosto katastrofalni, pa je već u petom minutu, nervozna publika u Areni dobila "hladan tuš", dok su košarkaši bezuspešno pokušavali da nadomeste dvocifren minus (14:0), koji je, ispostaviće se, ostao nedostižan do samog kraja.  

Uspeli su crno-beli da se podignu (koliko-toliko) u trećoj četvrtini i istope zaostatak od 17 poena, prišavši u nekoliko navrata na granicu potpunog preokreta. Međutim, svaki jači nalet crno-belih Fener je rešavao pravovremenim reakcijama, od kojih će se najviše pamtiti dve trojke Nikole Melija iz ugla. Podatak da je turski tim postigao čak 45 poena iz grešaka Partizana, tranzicije i drugih šansi, što je gotovo polovina koševa Fenera, dodatno zabrinjava navijače, ali možda ne koliko činjenica da se kraj krize u Humskoj ne nazire, dok je lider Karlik Džouns van terena.

I, to je "najveća istina"... Bez jasno definisanog lidera, ovaj tim Partizana nema šta da traži sa najboljima. Individualni kvalitet igrača je neupitan - svako od njih može imati "zvezdano veče" sa vremena na vreme i time zamaskira dublje probleme u ekipi, ali onaj gorući, zajedno sa ovim neshvatljivim kadrovskim "boljkama", gotovo da uvek ostaje i pitanje je dokle će trajati.
 

Kao što smo rekli, dodatno opterećenje stiglo je u vidu novih kadrovskih problema. Već drugi put u vrlo kratkom roku, Obradović je ostao zatečen neočekivanim povredama ključnih igrača pred početak utakmice. Posle Asvela, kada je Tajrik Džouns u poslednjem trenutku prijavio problem sa zadnjom ložom, sličan scenario dogodio se i uoči Fenera, pošto se na povredio požalio i Džabari Parker, presedevši još jednu utakmicu. 

To je stvorilo lančanu reakciju propusta, budući da Partizan nema jasno definisanu petorku: Rotacije se raspadaju, igrači dobijaju nove uloge u poslednji čas, što sigurno utiče i na raspoloženje u svlačionici, dok ekipa ulazi nespremna u mečeve u kojima nema prostora za improvizaciju. 

Kada se na sve to dodaju pritisci iz javnosti, ogromna očekivanja navijača, kojima polako nestaje strpljenja, donekle je i logično da postoje turbulencije u timu, ali to ne opravdava ovako skroman pristup i manjak fokusa kada se igra u Areni. Najteže gostovanje u Evropi, polako gubi taj epitet dok Partizan traži nešto što bi ga izvuklo iz ovog "blata", a može se reći i da atmosfera na tribinima, više nije ono što je nekada bila...

Kombinacija loših rezultata i prevelikih očekivanja "modernih navijača", koji su u Arenu, izgleda, došli samo zbog pobeda, doveli su do toga da se dvorana prazni i četiri minuta pre kraja susreta - bez obzira što je razlika na semaforu dostižna. Izgleda da se nonšalatan pristup igrača, preneo i na jedan deo navijača, pa je Partizan možda izgubio onu bezrezervnu podršku po čemu je u Evropi bio nadalako poznat. Obradović je definitivno ima, i imaće je verovatno dokle god bude bio u Humskoj, što se ne može reći za pojedine igrače.

Koliko će trajati još strpljenje navijača, ostaje da se vidi, ali su zvižduci sa poluvremena, koji nisu bili samo usmereni prema sudijama, jasan pokazatelj da vremena ponestaje. Jer, ako će prosečni Partizanov fan bar išta nagraditi, to je onda zalaganje i trud igrača, bez obzira na poraze, što je nekada bilo gotovo i pravilo tokom ere Duška Vujoševića, kada su crno-beli gubili i sa 20 razlika, a navijači ostajali i po sat vremena nakon utakmice, čekajuće košarkaše da izađu na "bis."