Istorija

Od osnivanja do Drugog svetskog rata

Romu je na leto 1927. godine osnovao Italo Foski, spajanjem tri rimska kluba: Romana, Alba-Audačea i Fortituda. Cilj spajanja je bio da se stvori jak rimski klub koji bi mogao da konkuriše klubovima sa severa Italije, tada dominantnim u italijanskom fudbalu, u borbi za titulu šampiona. Jedini veći rimski klub koji se nije pripojio Romi bio je Lacio, koji je već tada bio jaka fudbalska institucija.

Klub je u početku igrao na stadionu Montovelodromo Apio, dok u novembru 1929. nije izgrađen stadion Kampo Testačo u industrijskom regionu Rima, Testaču. Prvi trener Rome bio je Englez Vilijam Bili Garbut, bivši igrač Arsenala (tada poznatog pod imenom Vulvič Arsenal). Garbut je pre Rome trenirao Đenovu i nekoliko francuskih niželigaških klubova.

Već 1931. godine Roma je uspela da sezonu završi na drugom mestu prve italijanske lige, iza Juventusa. Najvažniji igrači kluba u ovom periodu bili su Atilio Feraris, golman Gvido Maseti, Fulvio Bernandini i Rodolfo Volk. Nakon pada forme i odlaska ključnih igrača tima, klub je rekonstruisao ekipu, dovođenjem golgetera kao što je Argentinac Enrike Gvaita. Sa Luiđijem Barbesinom na klupi, Romi je šampionska titula izmakla za samo jedan bod, a FK Bolonja je sezonu završila na tronu.

Do kraja tridesetih klub ponovo doživljava pad forme, a onda u sezoni 1941/42, pod vođstvom trenera Alfreda Šafera, neočekivano dolazi do titule šampiona. Amadeo Amadei je sa 18 postignutih golova u ovoj sezoni bio ključni igrač kluba na putu do skudeta. Inače, Italija je u to vreme učestvovala u Drugom svetskom ratu, pa je klub domaće utakmice igrao na Stadionu nacionalfašističke partije (ital. Stadio del Partito Nazionale Fascista)

Posleratni period i Serija B

U posleratnom periodu Roma nije uspela da povrati šampionsku formu, pa je sledećih pet sezona završavala u donjem delu tabele, a u sezoni 1950/51 ispali su u drugu italijansku ligu, Seriju B. U svojoj prvoj i jedinoj sezoni u Seriji B Roma nije ostala bez fanova; Naprotiv, u sezoni 1951/52, Roma je bila drugi klub u Italiji, računajući i prvoligaške ekipe, po prosečnom broju posetilaca na utakmicama. Zahvaljujući dobroj zaradi od prodaje ulaznica, klub je imao odlično finansijsko stanje za angažovanje novih igrača za predstojeću sezonu u Seriji A. Dovedeni su napadač Milana, Renosto, krilo Đenove, Acimonti, i dvojica reprezentativaca Italije Pjero Groso i Eđisto Pandolfini. Zvezda ovog prelaznog roka bio je Danac Helg Bronej. Takođe, u ovom prelaznom roku, golman Tesari se vratio sa pozajmice iz Fjorentine, a potpisao je i Lukezi. Igrači koji su napustili ekipu bili su Anderson, Rizorti, Akonča i Knut Nordahl, koji nije impresionirao trenera. U novembru 1952. Renato Saćerdoti se vratio na mesto predsednika kluba.

Klub je preuzeo budući selektor reprezentacije Italije, Đuzepe Vijani, i Roma se već sledeće sezone vratila u prvu ligu. Zvezde pedesetih Nakon povratka u najviši rang italijanskog fudbala, Roma je stabilizovala formu i uspela da se vrati u vrh tabele. Sezona povratka u Seriju A završena je šestim mestom uz nekoliko sjajnih partija, kao što je pobeda nad Juventusom od 3-0, kojom je Inter prestigao torinski tim i osvojio titulu. Među omiljenim igračima navijača bio je Helg Bronej - izuzetan igrač, koji nije uvek igrao na svom nivou i koji je često pokazivao svoj temperament svađama sa saigračima i upravom kluba.

U letnjem prelaznom roku 1953, predsednik Saćerdoti je doveo novu zvezdu: Urugvajskog krilnog igrača Alsidesa Điđu, svetski poznatog fudbalera po golu koji je postigao protiv Brazila u finalu Svetskog prvenstva 1950, kojim je Urugvaj došao do titule. Điđa je, iako ne previše fizički snažan, bio izuzetan tehničar i sjajan šuter desnom nogom. Stigao je u Romu sa 27 godina i u klubu proveo još 6 sezona, postigavši 21 gol, ali je prodat Milanu zbog svog kontroverznog privatnog života i problema sa zakonom. Drugi put zaredom klub je završio sezonu kao šesti. Godina 1953. upamćena je u istoriji Rome i kao godina u kojoj je klub prvi put zaigrao na stadionu „Olimpiko“, na kojem igra i danas. Sledeći prelazni rok, 1954/55, doneo je klubu novog trenera, engleskog stručnjaka Džesija Karvera.

U decembru 1954. italijanski skaut Montanari preporučio je fudbalskom klubu Bolonja tadašnjeg fudbalera Kremonezea, Đakoma Losija, ali je predsednik Bolonje odbio da angažuje ovog igrača zbog njegovog sitnog rasta (zahvaljujući kojem je dobio i nadimak Đakomino), pa je ovaj igrač potpisao za Romu. Na svom debiju protiv Intera u martu 1955, doneo je svojoj ekipi pobedu od 3-0. Od tada, Losi je odigrao 452 utakmice za Romu, što je bio rekord kluba čitavih 38 godina, a bio je toliko posvećen klubu da je dobio nadimak Core de Roma - Srce Rima - iako nije bio rođeni Rimljanin. Ova sezona (1954/1955) završena je trećim mestom, iza Udinezea i Milana, ali je Udineze naknadno kažnjen zbog korupcije pa je Romi uračunato drugo mesto u ovoj sezoni. Tako se Roma prvi put od Drugog svetskog rata plasirala u neko evropsko takmičenje, a ovaj put to je bio Mitropa kup, u kome su eliminisani u četvrtfinalu od novosadske Vojvodine. Na leto 1955. trener Džesi Karver odlučio je da napusti Romu zbog karijere u Engleskoj, ostavivši Rominu klupu Italijanu mađarskog porekla Đorđu Sarošiju. Saroši je u ovom prelaznom roku doveo zvezdu ekipe Dina da Koštu, koji je dugo bio rekorder u broju golova postignutih u derbijima, 9 u tri sezone. Sezona je završena na šestom mestu zahvaljujući pobedi nad Fjorentinom. U sledećoj sezoni klub je pojačan sjajnim Šveđaninom, Gunarom Nordalom iz Milana, koji je postigao 13 golova tokom sezone (najbolji strelac bio je Da Košta sa 22), ali je klub ipak završio na 14. mestu u ligi koja je igrana u formatu od 18 klubova.

Đorđo Saroši je bio prosečan trener, a odbrana je bila slaba, pa klub nije uspevao da pokaže svoj veliki napadački potencijal. U tom periodu sledi serija promena menadžera, pa je za pet godina na klupi Rome sedelo 6 različitih trenera. Saroši je otpušten, a doveden je, po drugi put, Gvido Maseti. Maseti sa petim mestom u ligi nije impresionirao čelnike kluba, pa je zamenjen, a doveden je ponovo Englez, Alen Stok, koji je zamenjen nakon samo četiri meseca. Na klupu je dovedena bivša zvezda tima Gunar Nordal, ali se ni on nije dokazao upravi kluba, pa je 1959 na klupu Rome ponovo seo Saroši, i ponovo je smenjen posle godinu dana. Marta 1958 predsednik Saćerdoti odlučio je da napusti klub, prepustivši funkciju Anasletu Đaniju.

Šezdesete i finansijska kriza

Klub tokom šezdesetih nije postizao veće uspehe u ligi, ali su u kupu bili nešto uspešniji. Prelazni rok pred sezonu 1960/61 obeležilo je nekoliko sjajnih poteza stratega Rome: pre svega, dovođenje Italijana urugvajskog porekla poznatog pod nadimkom Sua Maestà - vaše visočanstvo - Huana Alberta Skjafina, jednog od najsnažnijih fudbalera svih vremena, koji je u to vreme, sa 35 godina, bio na zalasku karijere. Doveden je Argentinac Fransisko Lođakono, koji je tokom karijere u Romi postigao 36 golova. Potpisom Romana Menikelija iz omladinskog pogona završen je ovaj prelazni rok za Romu. Igrači su se pokazali odlično, a tim je držao prvo mesto u ligi do polusezone, između ostalog i pobedama nad Laciom sa 4-0 i Juventusom sa 2-1, nakon čega je usledio pad forme i nekoliko uzastopnih remija.

Tim je potražio novog trenera, a izbor je pao na Nerea Roka, jednog od najboljih trenera u istoriji italijanskog fudbala. Roko je želeo da pređe u Romu, ali pod uslovom da Alsides Điđa napusti klub. Điđa je bio izuzetno omiljen među igračima, pa je klub odbio Rokov uslov i do sporazuma nije došlo. Ovo se pokazalo kao velika greška uprave, jer je Nereo Roko u sledećoj sezoni prešao u Milan, osvojivši sa crveno-crnima sve klupske titule u Italiji i Evropi. Ipak, Roma je brzo izašla iz krize rezultata i počela novu pobedničku seriju - pobedivši Sampdoriju u utakmici u kojoj je Losi zaradio nadimak Srce Rima (ital. Core de sta città), kada je nakon povrede nastavio da igra i postigao pobedonosni gol. Do kraja takmičenja ekipa je ponovo izgubila pobednički tempo i završila je na petoj poziciji.

Usledila je još jedna smena trenera, a Alfreda Fonija smenio je Luis Karnilja, trener generacije Real Madrida u kojoj su igrali Ferenc Puškaš, Đento i Di Stefano, što je bila jedna od najjačih ekipa svih vremena. Karnilja je odmah zapao u svađu sa Pedrom Manfredinijem i Fransiskom Lođakonom, pa je zatražio od uprave transfer Antonija Anđelilja, koji je igrao za Inter, i ovaj igrač je i potpisao ugovor. Karnilja je pred doveo i Serhija Karpanezija koji je od tada odigrao skoro 200 utakmica za Romu za šest godina koliko je nosio dres rimskog kluba,i sastav ekipe izgledao je ovako: Kudićini, Fontana, Korzini, Pestrin, Đakomo Losi, Karpanezi, Orlando Džonson, Pedro Manfredini, Anđeliljo, Lođakono. Ovo je tim koji je osvojio Kup sajamskih gradova pobedom nad Birmingem sitijem sa 4-2 Dve godine kasnije osvojen je i kup Italije, minimalnom pobedom nad Torinom.

Svoju drugu titulu u kupu osvojili su 1969 , kada je to takmičenje igrano u poluligaškom formatu. Đakomo Losi je te godine postavio klupski rekord u ukupno odigranim utakmicama, sa 450 mečeva u dresu rimskog kluba. Rekord je oboren nakon 38 godina. Roma 1964. godine zapada u finansijsku krizu i čak dolazi na ivicu bankrota. Finansijski deficit je bio toliki da klub nije mogao ni da isplati plate svojim igračima, koji su pretili štrajkom.

Navijači su jednom prilikom, zajedno sa kontraverznim trenerom Huanom Lorencom, tadašnjim menadžerom ekipe, organizovali akciju prikupljanja sredstava za put na prvenstveno gostovanje na koje je tim trebalo da ide. Usledilo je nekoliko neizbežnih transfera najboljih igrača. Među njima je bio i Đankarlo De Sisti, poznat po nadimku Detlić (ital. Picchio). Predsednik Franko Evangelisti je 1967. godine bio primoran da Romu pretvori u društvo sa ograničenom odgovornošću.

Kasnih šezdesetih, tim je poveren iskusnom Heleniju Hereri, treneru koji je Inter doveo do dve titule svetskog klupskog prvaka. Uprkos angažovanju novog trenera, retultati se nisu poboljšali. Roma je šampionat završila tek na osmom mestu, ali je ipak uspela da osvoji Kup Italije u junu 1969. Usponi i padovi tokom sedamdesetih Bruno KontiRoma je 1972. godine dodala još jedan trofej u svoju kolekciju, pobedom nad Blekpulom 3-1 u finalu Anglo-Italijanskog kupa. Ipak, sedamdesete godine prošlog veka obeležile su sporadične igre rimskog tima, a najbolji plasman koji su ostvarili u ligi u ovoj dekadi bilo je treće mesto, 1974/75. Klub su u ovom periodu predvodili vezni igrači Đankarlo de Sisti i Frančesko Roka. Pobeda penalima nad Torinom u finalu kupa Italije sezone 1979/80. označila je početak nove uspešne ere za Romu. Klub je ponovo postizao uspehe slične onim tokom četrdesetih godina, a trener tima je bio bivši igrač Milana Nils Lajdholm. Značajni igrači u ovo vreme su bili Bruno Konti, Agostino Di Bartolomei, Roberto Pruco i Falkao.

Osamdesete i nova titula

Pod vođstvom predsednika Dina Viole i Šveđanina Nilsa Lajdholma, Roma je osvojila drugi skudeto posle 41 godine, što je ispraćeno velikim slavljem u gradu. Igrači koji su obeležili ovu eru bili su kapiten Agostino Di Bartolomei, veznjak Karlo Anćeloti, Brazilac Paolo Roberto Falkao, štoper Pjetro Vjerkvud, centarfor Roberto Pruco, drugi najbolji strelac u istoriji kluba, krilni igrač Bruno Konti, bivši svetski šampion sa timom Italije u Španiji 1982 i igrač koji će voditi Romu kao trener u jednom kratkom periodu 2005. godine. Sledeća sezona takođe je bila uspešna za klub, sa drugim mestom u ligi, titulom u kupu i finalom Kupa šampiona, igranom na rimskom Olimpiku pred 70.000 navijača.

Finale Kupa šampiona

Ovo finale Kupa šampiona je jedino u istoriji koje je jedan klub igrao na svom stadionu, a Roma je do njega došla pobedama nad Goteburgom, CSKA Sofijom, Dinamom iz Berlina, i Dandi Junajtedom. Liverpul je poveo golom Fila Nila, a izjednačio je Pruco pred kraj prvog poluvremena. Rezultat je ostao nerešen do kraja utakmice, pa je pobednik odlučen izvođenjem penala. Konti i Gracijani su bili neprecizni sa 11 metara, pa je Liverpul osvojio svoju četvrtu titulu evropskog šampiona rezultatom 4-2 u penalima. Ovo izvođenje jedanaesteraca obeležio je golman Liverpula Brus Gobelar, koji je pri odbranama izvodio svoj čuveni „ples“ kako bi dekoncentrisao protivničke igrače, što je ponovio Jerži Dudek u finalu Lige šampiona 2004/05. Neverovatni poraz protiv Lećea Nils Lajdholm je na kraju sezone 84/85 odlučio da napusti klub.

Nakon jednog od najboljih perioda u istoriji kluba sa Lajdholmom, predsednik Dino Viola je odlučio da klupu prepusti još jednom Šveđaninu, Svenu-Goranu Eriksonu. Šveđanin je razočarao navijače sezonom koju je završio na sedmom mestu, ali je u sledećoj sezoni nadoknadio ovaj neuspeh; u sezoni 1985/86, Roma je zaostajala 9 bodova za prvoplasiranim Juventusom, ali je, između ostalog, pobedivši vođu tabele sa 3-0, do poslednjeg kola uspela da nadoknadi zaostatak i obezbedi sebi priliku da osvoji skudeto pobedom nad Lećeom u poslednjem kolu. Ipak, Leće, koji je izgubio sve šanse da opstane u prvoj ligi, uspeo je da pobedi Romu sa 3-2 golovima Barbasa i Di Kijare i pokloni titulu Juventusu.

Poslednji relativno dobar rezultat u ovoj dekadi ostvarili su 1987-88, trećim mestom u ligi. Period 1990-2000 Sledeća decenija počela je fantastičnom sezonom za klub, ali se do kraja decenije klub na tome i zaustavio. U sezoni 1990/91 igrali su u tri finala: Finale Kupa UEFA izgubili su od Intera sa 2-1, Superkup Italije od Sampdorije, a osvojili su i svoju sedmu titulu šampiona kupa Italije.

Sledećih 10 godina klub nije zabeležio naročite uspehe, izuzev četvrtog mesta u ligi 1997/98 i finala kupa protiv Torina.

Put do finala Kupa UEFA

U prvom kolu Roma se sastala sa Benfikom, koju je pobedila istim rezultatom i na domaćem terenu i u gostima, 1-0. U drugom kolu protivnik im je bila Valensija, koju su, nakon remija na Mestalji 1-1, pobedili kod kuće sa 2-1. Sledeći protivnik bio im je Bordo, koji su deklasirali ukupnim rezultatom 7-0, sa 5-0 na Olimpiku i 2-0 u gostima. U četvrtfinalu Roma je igrala protiv Anderlehta, takođe ubedljivo: 3-0 i 3-2. Rudi Feler je postizao het-trik u prvim utakmicama protiv Bordoa i Anderlehta. Za mesto u finalu izbacili su Brondbi, koji su, nakon remija u gostima, kod kuće savladali golom Felera u poslednjim minutima meča za 2-1; ovo je bio njegov deseti gol u takmičenju, čime je postao najbolji strelac u sezoni Kupa UEFA. U finalu ih je sačekao Inter, rival sa severa Italije. Finale se igralo u formatu dvomeča;

Prva utakmica igrala se na stadionu Đuzepe Meaca, a Inter je pobedio sa 2-0. U 55. minutu Lotar Mateus je pogodio iz jedanaesterca, nakon faula Komijega nad Nikolom Bertimom. Deset minuta kasnije, Klinsman je asistirao Bertiju, koji je povisio vođstvo Intera na 2-0. Revanš se igrao 22. maja 1991. na Olimpiku; već u šestom minutu, Roma je imala šansu za gol, ali je Riciteli pogodio prečku.

Đovani Trapatoni, trener Intera, postavio je defanzivnu formaciju, i Zenga, golman milanskog tima, je uspeo da ostane nesavladan do 88. minuta, kada se Riciteli iskupio za svoj rani promašaj; utakmica se završila minimalnom pobedom Rome, pa je Inter, sa ukupnim rezultatom 2-1, došao do titule šampiona Kupa UEFA. Novi milenijum Postava koja je osvojila treću istorijsku titulu pobedom nad Parmom. Sa novim milenijumom počele su i mnogo bolje sezone za Romu. Treći skudeto u istoriji kluba osvojen je 2001, i to u poslednjem kolu pobedom nad Parmom. Ključni igrač za osvajanje titule bio je kapiten Frančesko Toti, koji je od tada oborio mnoge klupske rekorde zaradivši status klupske ikone. Ostali, ali ne manje važni igrači u ovom periodu bili su Aldair, Kafu, Gabrijel Batistuta i Vinčenco Montela.

Proslava ove titule bila je još glamuroznija od prethodne; Romanisti su titulu proslavljali feštama po Rimu tačno nedelju dana, a proslava je vrhunac dostigla koncertom Antonija Venditija u rimskom parku Circo Massimo, pred milion navijača. Roma nije uspela da odbrani titulu, ali je sledeću sezonu završila kao drugoplasirana, sa samo bodom zaostatka nad Juventusom. Od tada, klub je mnogo puta sezonu završavao kao drugi; Finale kupa 2003. izgubili su od Milana sa 4-2, a iza istog rivala ostali su drugi u ligi sledeće sezone. Italijanski fudbal je 2006. pogodio skandal vezan za nameštanje prvenstvenih utakmica, a Roma je bila jedan od klubova koji u njemu nisu učestvovali.

Iako su sezonu završili kao petoplasirani u ligi, nakon izrečenih kazni Juventusu, Fjorentini i Milanu, dodeljeno im je drugo mesto. Iste sezone došli su i do finala kupa, gde su izgubili od Intera. Sledeće dve sezone takođe su završavali na drugom mestu u ligi, što ovu deceniju čini najuspešnijom u istoriji kluba, jer su čak šest od osam sezona završili na jednoj od prve dve pozicije. Evropski uspesi u novom milenijumu Na evropskoj sceni takođe su postignuti zavidni uspesi, jer je klub u dva navrata dostizao četvrtfinale Lige šampiona. Od devet evropskih sezona u ovoj deceniji, klub je šest puta nastupao u Ligi šampiona, i tri u Kupu UEFA.

U sezoni 2000/01, klub je nastupao u UEFA kupu, koji se tada igrao po kup-sistemu, bez grupne faze. Sezona nije bila uspešna što se tiče evropske scene, jer je klub došao samo do osmine finala. Roma u prva tri kola nije imala posebno težak posao; u prvom kolu, izbačena je slovenačka Gorica, sa neverovatnom razlikom 11-1. Protiv Boaviste su igrali nerešeno u gostima, 1-1, a utakmicu na Olimpiku su rešili minimalnim rezultatom u svoju korist. U dvomeču sa Hamburgerom, Roma je slavila oba puta, 3-0 i 1-0.

Ekipa je u osmini finala izbačena od Liverpula, sa ukupnim skorom 1-2 u korist Engleza. Roma je domaću utakmicu dobila sa 1-0, ali je u gostima poražena sa golom više, pa je Liverpul prošao dalje. Sledeću sezonu igrali su u Ligi šampiona. Ovo takmičenje takođe se igralo u drugačijem formatu nego danas. Igrane su dve grupne faze; U prvoj grupnoj fazi, prva dva kluba iz grupe su napredovala u drugu fazu. U drugoj fazi, prva dva kluba iz svake grupe, ukupno osam, išla su u četvrtfinale. Roma je uspela da dođe do druge faze, sa dve pobede iz šest utakmica u grupi sa Real Madridom, Anderlehtom i Lokomotivom iz Moskve.

U sledećoj grupi, za protivnike su dobili Liverpul, Barselonu i Galatasaraj, a plasman među najboljih osam izmakao im je u poslednjem kolu; Liverpul se, pobedom nad Romom, izjednačio sa Rimljanima po broju bodova, ali je imao prednost zahvaljujući boljem odnosu u međusobnim susretima, pošto je prvi meč ovih ekipa završen nerešeno. Real Madrid je ponovo bio Romin rival u grupi Lige šampiona u sezoni 2002/03; osim Reala, u grupi C igrali su i AEK iz Atine i Rasing Genk.

Real i Roma su posle šest kola imali isti broj bodova, ali je Real imao mnogo bolju gol razliku, sa čak devet golova više. Obe utakmice ova dva rivala u grupi završene su pobedama gostiju, 3-0 za Real i 1-0 za Romu. Žreb je Romi, kao rivale u drugoj fazi, dodelio Arsenal, Valensiju i Ajaks. Klub je u ovoj grupi doživeo sva tri poraza u prva tri kola, ali je u četvrtom kolu deklasirao Valensiju na Mestalji, i tako povratio nade za plasman u četvrtfinale. Ipak, u poslednja dva kola su remizirali, i tako ispustili sve šanse za prolaz dalje. Sa osmim mestom u ligi, klub se plasirao u Kup UEFA sezone 2003/04. Kao i tri godine ranije, krajnji domet je bio osmina finala. Protivnici Rome u prve tri runde bili su Vardar, protiv kojeg su slavili ukupno 5-1, Hajduk iz Splita, i turski Gazijantespor, protiv kojeg su bili bolji sa 2-1, kao i protiv Splićana. U četvrtoj rundi, za gol je od Rome bolji bio Viljareal; posle poraza 0-2 u gostima, Roma je na Olimpiku slavila sa 2-1, pa su Španci otišli u četvrtfinale. Sledeću sezonu su ponovo igrali u Ligi šampiona, zahvaljujući drugom mestu u ligi.

Još jednom, protivnik u grupi bio je madridski Real, zajedno sa Bajerom iz Leverkuzena i Dinamom iz Kijeva. Ovo je Romina najlošija evropska sezona u deceniji, pošto je grupu završila samo sa jednim bodom i gol-razlikom -12. Jedini tim od kojeg nisu poraženi je Bajer, sa kojim su remizirali u Rimu 1-1. Demoralisana ekipa sezonu u ligi završava na osmom mestu, koje je bilo dovoljno samo za nastup u UEFA kupu u sezoni 2005/06. Ovo je bila prva sezona Rome u Kupu UEFA kada se to takmičenje igralo po grupnom sistemu. Protivnici u grupi bili su FK Crvena zvezda, Strazbur, Bazel i Tromzo. U prvom kolu, klub je pobedio Tromzo u Norveškoj sa 2-1. U drugom kolu su bili slobodni, a u trećem su remizirali sa Strazburom kod kuće. U četvrtom kolu Roma je gostovala Crvenoj zvezdi na beogradskoj Marakani. Rimljanima je i remi bio dovoljan za prolaz dalje, ali nisu uspeli da se vrate iz Beograda neporaženi. U poslednjem kolu, Roma je na domaćem terenu pobedila Bazel sa 3-1, i tako obezbedila drugo mesto u grupi. Pobednik grupe je bio Strazbur, koji je u poslednjim sekundama izjednačio protiv Crvene zvezde, izbacivši tako beogradski tim iz daljeg takmičenja.

U šesnaestini finala, Roma je igrala protiv Briža, i dobila obe utakmice istim rezultatom - 2-1. Sledeći protivnik bio je Midlsbro, koji je Romu eliminisao zahvaljujući golu u gostima; Roma je kod kuće dobila sa 2-1, a u gostima izgubila sa 1-0. Ukupan rezultat bio je 2-2, ali je Midlsbro prošao dalje zahvaljujući golu u Rimu. Englezi su kasnije došli do finala, svog prvog evropskog, gde su izgubili od Sevilje. U sezoni 2006-07, klub je ponovo igrao u Ligi šampiona, zahvaljujući drugom mestu u Seriji A u prethodnoj sezoni. Klub je prvobitno trebalo da igra u UEFA kupu, ali je, nakon afere Kalčopoli i izrečenih kazni Juventusu, Milanu i Fjorentini, dobio šansu da direktno zaigra u najeltinijem evropskom fudbalskom takmičenju. Ovo je bila jedna od najboljih evropskih sezona rimskog tima, pošto su se plasirali među osam najboljih u Evropi. Žreb im je za protivnike u grupi dodelio Valensiju, Olimpijakos i Šahtjor iz Donjecka. Grupnu fazu završili su sa tri pobede i jednim remijem, uz dva poraza; Roma je uspela da pobedi Valensiju i Šahtjor kod kuće, ali je od istih timova poražena u gostima.

Iz utakmica sa Olimpijakosom u ovoj grupi skor je bio jedna pobeda i jedan remi, tako da je Roma sa deset bodova završila kao druga u grupi. Na žrebu za osminu finala, Romi je za protivnika dodeljen Olimpik Lion. Iako je posle prve runde Lion delovao kao blagi favorit za prolaz dalje, pošto je meč na Olimpiku završen bez golova, Roma nije imala previše težak posao, i pobedila je u revanšu na Žerlanu sa 2-0, golovima Totija i Mansinija. Sledeći protivnik bordozlatnih bio je Mančester junajted. Prva utakmica igrala se u Rimu, a engleski tim je meč počeo bolje i izgledalo je da će Roma teško doći do gola, kako je i bilo. Tek pri kraju prvog poluvremena Tadei dovodi Romu u vođstvo, a Runiju je trebalo samo petnaest minuta da poravna rezultat. Ipak, Mirko Vučinić je već u 67. minutu doneo domaćem timu novu prednost, 2-1, što je i bio konačan rezultat. Tradicija i bilans povreda Mančestera bili su na strani Rome pred revanš; Mančester je, do tada, samo jednom u istoriji uspeo da prođe dalje u nekoj rundi evropskog takmičenja kada je izgubio prvi meč. Takođe, Aleks Ferguson, trener Junajteda, nije mogao da računa na nekolicinu svojih standardnih igrača. Ipak, Mančester je odigrao jednu od najboljih evropskih utakmica ikada, i deklasirao Romu sa 7-1. U strelce se upisalo čak pet igrača engleskog tima – Kerik (2), Smit, Runi, Ronaldo (2) i Evra. Jedini strelac za Romu bio je De Rosi u 70. minutu. Ovaj meč je sudio slovački sudija Luboš Mišel.

Mančester je izbačen u polufinalu od drugog italijanskog predstavnika, Milana. Još jedna dobra sezona u ligi obezbedila je klubu još jedno učešće u Ligi šampiona. Ove sezone, klub je imao nešto teži žreb nego prethode – protivnici su bili Mančester junajted, portugalski Sporting, i Dinamo iz Kijeva. Ipak, klub je grupnu fazu ove sezone odigrao bolje od prethodne, i završio na drugom mestu sa 11 bodova. Jedini poraz doživeli su na Old Trafordu, od Mančestera, a u ostalih pet utakmica triput su pobedili – Dinamo dvaput i Sporting jednom, i dva puta remizirali – sa Sportingom i Mančesterom. Još jednom, Roma se u evropskim takčmičenjima sastala sa Realom, i to u osmini finala. Real je imao prednost revanša na domaćem terenu, ali je nije iskoristio; obe utakmice Roma je rešila u svoju korist, i to istim rezultatom – 2-1. Na Olimpiku, u prvom meču, Real je rano poveo golom najboljeg strelca u istoriji ovog takmičenja, Raula, ali su Pizaro i Mansini preokrenuli rezultat na 2-1. U revanšu je ponovo poveo gost, u 73. minutu golom Tadeija. Raul ponovo postiže gol dva minuta kasnije za izjednačenje, 1-1, a Vučinić je u nadoknadi vremena samo povećao ukupnu prednost Rome, golom za 2-1. “Vučica” je tako dobila priliku da se u četvrtfinalu revanšira Mančesteru za prošlogodišnji poraz, ali to nije iskoristila. U prvoj utakmici u Rimu nije igrao povređeni Frančesko Toti, a zamenio ga je rezervni napadač Mirko Vučinić. Vučinić je već u prvom minutu stvorio sebi šansu za gol – uzeo je loptu Riju Ferdinandu u neposrednoj blizini šesnaesterca i šutirao pored gola. Još jednu šansu Vučinić je stvorio nakon prvog kornera, kada je nabacio loptu Panučiju, koji je šutirao zamalo pored gola. Ipak, Junajted je bio efikasniji, pa su Ronaldo, golom glavom pred kraj poluvremena, i Runi, u 66. minutu, postigli golove za 2-0. U revanšu, Roma je imala dobru priliku da povede, ali je De Rosi promašio penal u 30. minutu.

Aleks Ferguson je odlučio da strelce iz prvog meča, Runija i Ronalda, odmori za sledeću utakmicu, a umesto njih je u napadu igrao Tevez, koji je i postigao pobedonosni gol u 70. minutu za Mančester. Tako je Roma završila još jednu evropsku sezonu eliminacijom u četvrtfinalu Lige šampiona. Uprkos lošem startu u grupi u sezoni 2008/09, grupnu fazu Lige šampiona su završili na prvom mestu, ispred Čelsija. Roma se, odlukom žreba koji je održan 19. decembra 2008. u Nionu(sedištu UEFA-e), u osmini finala Lige šampiona 2008/09 sastala sa engleskim Arsenalom. Obe utakmice ovog dvomeča završene su pobedama domaćina istim rezultatom (1-0, strelci Van Persi za Arsenal, i Žuan za Romu), pa je pobednik odlučen izvođenjem penala. Nakon što je Dijabi doneo prednost Arsenalu u penal-seriji, Toneto je promašio jedanaesterac, pa je Arsenal prošao dalje.