Istorija

Legenda kaže da je prvog novembra 1897. godine grupa dečaka iz Lisea D Azegljia odlučila da osnuje fudbalski klub. Mesto na kom su igrali svoje mečeve bio je ogroman park Pijaca D'Armi. Jedan od osnivača, Enriko Kanfari, je opisujući početke rekao: „To je pravo poreklo Juventusa. U početku nas je bilo samo petnaest, najstariji je imao 17 godina, a svi ostali ispod 15. Ono što je danas klubovima normalna stvar i najmanji problem, nama je bilo gotovo nemoguće napraviti.“ Kada je došlo vreme da izaberu ime kluba, momci su predložili više imena i glasali. Predlozi su bili: Socijeta Via Sport, Socia Sportiva Masimo D Azegljio i Sport Klub Juventus, koji je i dobio najviše glasova. Tako je Juventus konačno počeo da igra.

Fudbalski klub FK Torineze ih je pozvao na prvi pravi meč, a Juventusovi igrači nisu mogli da veruju da će igrati sa „tako dobrim fudbalerima“, kako kaže Enriko Kanfari. Iako su izgubili dosta prvih mečeva, nisu razočarali, jer treningom su postajali sve bolji. Kada su sklopili prvih jedanaest počeli su igrati više utakmica. Čak su organizovali i turnire kako bi razglasili vest o svome klubu.

Juventus se priključio italijanskom šampionatu tokom 1900. godine, a igrači su tada nastupali u originalnoj roze i crnoj opremi. Prvu titulu „Stara Dama“ osvaja 1905. godine, tada već u čuvenoj crno-beloj opremi, inspirisanoj dresovima engleskog Nots Kauntija. Naredne godine dolazi do sukoba u klubu, jer su neki čelnici razmatrali iseljavanje iz Torina. Zbog toga je deo uprave sa nekoliko igrača napustio Juventus, i osnovao FK Torino, čime je stvoreno jedno od najvećih fudbalskih rivalstava u Italiji (čuveni Derbi dela Mole).

Zlatna era počinje sredinom dvadesetih godina prošlog veka, nakon dolaska porodice Anjeli na čelo kluba. 1926. godine je osvojena druga titula šampiona Italije, a od 1931. do 1935. je Juventus 5 puta uzastopno osvajao naslov najboljeg tima u državi. 1938. je prvi put osvojen i Kup Italije. I nakon Drugog svetskog rata klub nastavlja da niže dobre rezultate, a kao posledica toga, 1958. godine postaje prvi tim u Italiji sa 10 osvojenih titula prvaka, čime dobija i zlatnu zvezdicu na dresu.

Najbolji igrači kluba u tom periodu su bili Omar Sivori i Džon Čarls. Dominacija je nastavljena i tokom šezdesetih i sedamdestih godina, a 1977. je osvojen i prvi evropski trofej – Kup UEFA. 1982. Juventus stiže do 20. titule i druge zvezdice (i do današnjeg dana je jedini italijanski klub koji se može pohvaliti tim uspehom), a dve godine kasnije i do titule namenjene pobedniku Kupa Poednika Kupova. Naredne godine je osvojen i prvi Kup Šampiona, ali je taj uspeh ostao u senci čuvene tragedije na finalnom meču protiv engleskog Liverpula na stadionu Hejsel u Briselu, kada je život izgubilo 39 navijača, uglavnom pristalica torinskog kluba. Ovom titulom je Juventus postao prvi klub koji je u svojim vitrinama imao pehare sva 3 evropska takmičenja, a tih godina su u ekipi bili i najbolji evropski igrači iz tog perioda – Paolo Rosi i Mišel Platini.

Ipak, druga polovina osamdesetih nije donela značajnije uspehe kluba, a 1990. godine Juventus se seli na stadion Del Alpi koji je izgrađen zbog Svetskog prvenstva koje je iste godine održano u Italiji. Gotovo decenijski post se prekida dolaskom Marčela Lipija na trenersku poziciju sredinom devedesetih godina prošlog veka. Ključni igrači su bili Roberto Bađo, Đanluka Vijali, sadašnji trener Ćiro Ferara, a tada se u ekipi pojavio i mladi Alesandro Del Pjero, po mnogima i najbolji fudbaler u Juventusovoj istoriji.

Već u prvoj sezoni (1995.) Lipi osvaja skudeto, a u narednoj i Ligu Šampiona, posle pobede nad holandskim Ajaksom u finalu. Interesantno je da je i u sledeće dve sezone Juventus stizao do finala najjačeg evropskog klupskog takmičenja, ali ipak nije uspeo da se okiti trećom titulom prvaka Evrope. Iako je osvajao titule u domaćem šampionatu, Lipiju se nije dalo da Juventusu podari i još jednu titulu evropskog prvaka – i 2003. godine je klub doveo do finala ovog takmičenja, kada se, nakon jedanaesteraca, ipak radovao drugi italijanski klub, Milan. Njegovim odlaskom sa trenerske funkcije (2004. godine) završena je i jedna od najplodnijih trenerskih priča u dugoj Juventusovoj istoriji.

2005. i 2006. godine Juventus osvaja još dve titule prvaka Italije (zvanično 28. i 29.), ali je u maju 2006. godine zemlju potresla afera Kalčopoli. Juventus je bio jedan od 5 klubova optuženih za nameštanje utakmica, a završeno je tako što su mu oduzete pomenute dve titule i klub je izbačen u Seriju B. To su bili najteži trenuci u istoriji Stare Dame, međutim, najviše zahvaljujući istinskim fudbalskim zvezdama (Del Pjero, Nedved, Bufon, Trezege, ...) koje su ostale verne klubu i u drugoj ligi, Juventus se prošetao kroz drugorazredno takmičenje i ekspresno vratio u Seriju A. Ipak, klub još uvek nije osvojio ni jedan trofej od povratka, ali je očigledno da je ekipa svake godine sve jača i uigranija, i očekuje se da uskoro dođe i do treće zlatne zvezdice koju, nesumnjivo, zaslužuje.