• VIŠE
    _
  • ENG
UŠKE I JA - treći deo
19.05.2017. AUTOR: Zoran Panjković


Bila je jesen 1987. Nacionalni tim je nastavio sa “bojkotom” velikih takmičenja. Prokletstvo Radanovićevog gola Bugarima, još uvek je trajalo. Partizanu se dogodio  Fljamurtari, a Zvezdin trener Velibor Vasović je besneo što ne može da računa na Prosinečkog u Brižu, jer su ga “odveli na neko Koka Kolino prvenstvo u Čile”. Zvezda je popila “četvorku”, Robi se vratio kao prvak sveta. Pa ne može sve…
 
Vardar je čačkajući po digitronu, zaključio da je imati reflektore, mnogo važnije, nego zanositi se da je prvak Evrope, Porto, izazov za Vasila Ringova i drugare. U svakom slučaju, naš fudbal bio je daleko od zanimljivog, nama tada vrlo razmaženima, koji ova današnja letnja ispadanja iz Evrope, doživljavaju kao rutinsko neprihvatanje realnosti.
 
I Kup šampiona je bio za zaborav. Uške je standardno imao najbolju kartu za finale u Štutgartu, ali opet nije video nijedan gol. Navijao sam za Benfiku, koja mi je i sada draga. Ali je pehar otišao boljim izvođačima penala, pravo u Ajndhoven. PSV je bio jedan od prvih klubova za koji sam čuo, još dok je igrao sa Hajdukom neku Evropu, sredinom 70-tih. Za razliku od Borusije iz Menhengladbaha, PSV sam gotovio kao i sve što bi dolazilo iz Holandije. Ipak, Benfiku sam gledao tri godine ranije na Marakani, tamo je igrao File (Zoran Filipović), dolazili su iz grada, koji mi je uvek delovao blisko, ali nedostižno. Nadoknadio sam kasnije taj Lisabon, ali Benfikinu evropsku renesansu, još nisam doživeo. U svakom slučaju Uške je iz Porta otišao u kofišopove, uživajući u sirevima, kvalitetnim pivima i svakako zanimljivom fudbalu, koji je ovaj Filipsov klub, u to vreme promovisao.
 
Leta 1988. otišao sam na ETF. Najduži raspust, proveo na Krku i Rovinju, sakupljao ploče Ramonsa i telefone. Nadao se da će Evropa trajati duže od jeseni, koliko god da je sudbina naših klubova te sezone bila vrlo maglovita. Ko je pomenuo maglu?
 
Između predavanja iz Matiša i gostovanja Milana, prednost sam dao, gle čuda, Marku van Bastenu, Rudu Gulitu i Franku Rajkardu. Zvezdinih 1:1 sa San Sira, delovalo je nerealno, ali su svi hteli te novembarske noći da se uštinu i vide koje su granice te realnosti i šta može Zvezda sa evropskim šampionima iz Holandije.
 
Savićević je vojničke cokule zamenio kopačkama. Bio mu je dovoljan jedan trening, pa da se rosoneri potpuno izgube na livadi Marakane.  Piksi je igrao kao u transu. Ostatak Zvezdinog tima parkirao je konvoj autobusa ispred Stojanovića. Sve je bilo spremno da Uške, koji je u Ajndhovenu sve to pomno pratio,  ne ode u Milano.
 
Međutim, svi sve znate… Među 100.000 ljudi ušunjala se magla. Ako je morao da nam se desi “Karpenter”, bolje je bilo da se ušunjao Majkl Majers. Njega bi nekako eliminisali. Ali ovo čudo, nikako… Dejo zabija gol na osećaj, informacija o golu, prenosi se sa kolena na koleno. Koji minut kasnije, Pjer Paolo Virdis dobija crveni, ali to jedva da je video sedokosi fudbaler gostiju, jer je postalo nepodnošljivo nevidljivo.
Meč se prekida i najavljuje novi za sutra, kada bi se krenulo od nule. Kao da sam jasno čuo Ušketa: “Neću u dosadni Milano, pa skoro sam živeo u Torinu”…
 
Dan kasnije, sunčan dan, ulaz slobodan, Dejo i Piksi, kao Lenon i Makartni, Gulit i Van Basten, kao “Riki e Poveri”. Penali kao večita lutrija, koja ovoga puta Zvezdi nije donela ništa osim tog fantastičnog Piksijevog gola, sigurno jednog od najlepših ikada postignutih na ovom stadionu.
 
Koji mesec kasnije, Uške je na Nou Kampu gledao, da li će ponovo u Bukurešt ili se seli za Milano. Iako je u dubini duše diplomata, videlo se da je bio smoren do besmisla. Milan se revanširao Steaui, dobio je sa 4:0. Uške, pravac Duomo…
 
Proleća 1989. država je konačno pobedila na Pesmi Evrovizije. Zadarska Riva je uspela nešto što mnogo veće face nisu uspele. Standard je porastao. Ture piće su se plaćale, na keca… Dolazili su bendovi. Trst je držao nivo, ali ni Minhen nije bio predaleko. Martenke, vijetnamke, spitfajerke… postali su deo folklora. Delovalo je da je sve moguće, pa i da Vojvodina bude šampion. Strašan tim Novosađana, stigao je do titule, ali u Evropi su se odjavili već posle prvog kola i Honveda.
 
Reprezentacija je konačno igrala po našem ukusu. “Čileanci” su stasavali, Stojković i Savićević bili u fudbalskom klimaksu. Mirisalo je da nije daleko taj dan, kada ćemo fudbalski konačno umeti da se izrazimo tako da Evropa napokon može i nas da razume.
 
Uške je svratio do Beča, odgledao Benfiku, a onda se opet vratio u Milano. Valjda mu se ipak, dopalo…

/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika