• VIŠE
    _
  • ENG
UŠKE I JA - sedmi deo
02.06.2017. AUTOR: Zoran Panjković


Novi Beograd, 5. februar 2014.
 
Nakon što je Real pobedio Ateltiko sa 3:0 u prvoj utakmici polufinala Kupa kralja, u jednom novobeogradskom stanu odvijao se sledeći razgovor:
 
GLUMAC: Gde je ove godine finale Lige šampiona?
INŽENJER: U Lisabonu?
GLUMAC: Idemo?
INŽENJER: Zar si sumnjao?!
GLUMAC: Ajmo kolima?
INŽENJER: Ti si lud.
GLUMAC: Treba nam reditelj. Znam ludaka većeg od tebe. (uzima telefon i zove +385…)
REDITELJ: Haloooo.
GLUMAC: Šta radiš u maju?
REDITELJ: Slavim rođendan!
GLUMAC: Hoćemo u Lisabon na finale, kolima?
REDITELJ: Naravno
 
Na Dan bezbednosti, krenuli smo kolima na najnebezbedniji put ikada. Nismo stigli ni do naplatne rampe, kada se otvorio gepek iz koga je izleteo kao metak moj metalni kofer pun dresova. Srećom nikog nije bilo iza nas. Kofer je završio u jarku, neoštećen. Gepek je bio loše zatvoren.

Spavanje u Zagrebu, kafa kod Bobana. Zvonimir u bivšoj Zvečki sa gramofona pušta Ramonse. Tarik Filipović glumcu poklanja šal Čelika i “iz glave” vadi startnih 11 iz Zenice iz osamdeset i neke. Nastavljamo put ka Rijeci. Kasnimo tačno 24 časa. U trenutku dok smo iza riječkog zatvora pili piće sa Kizom i Bobom, bubnjarem Kojota, grad je lagano tonuo u svakodnevicu, nakon slavlja od večeri ranije, kada je Rijeka osvojila Kup. Da smo stigli kao što smo planirali, sredu je trebalo da provedemo u Torinu na finalu Lige Evrope. Ovako, na TV-u smo gledali početak agonije zvane SEVILJA.
 
Rade Šerbedžija nas je čekao na Titovom Galebu, dan kasnije. Pričao nam je o NK Zagreb, Zokiju Radmiloviću, svojim nogometnim danima, Partizanu… Popodne sam poslednji put posetio Kantridu, a uveče smo krenuli za Milano.
 
Dekija Stankovića sam upoznao, prve nedelje nakon što je unakazio Kajzerslautern. Volim ga kao mlađeg burazera, koji me nikada nije naljutio, već mi je samo život ispunjavao. Čekao nas je na San Siru, doveo je i Masara. Čisto da bi znali odgovor, ako nas neko pita: “A đe je taj Masaro?”.
Deki je navijao za Ateltiko. “Parlao” je o magiji San Sira. Masaro nam je pričao o trofejnog generaciji u kojoj je igrao i Genije.

 
Đenova, Nica, Barselona… u koju kasnimo, pogodićete, 24 časa, jer bi u suprotnom stigli na veliko Atletikovo slavlje i osvojenu titulu, nakon remija na Nou Kampu. U Barsi nigde skretanja ka Madridu, baš čudno.

U španskoj prestonici provešćemo dva dana, pokvariće nam se kola, gepek će biti puniji za stotinjak ploča, a Peđa Mijatović i Radomir Antić dočekaće nas kao najrođenije.
 
Sa Peđom šetamo po centru Bernabeua, pričamo o smislu života, veličini Reala… Bezuspešno namećem svoje navijačke sklonosti. Sa Antarom smo na istoj talasnoj dužini. Časkamo ispred stative jednog od golova, arhitektonskog čuda zvanog “Visente Kalderon” ispod koga prolazi autoput. Simeone je njegov đak, Antić i Pantić, ovde su heroji, veći i od Torentea.

 
Za to vreme, Uške brži od nas… Posetio je najzapadniju tačku kontinenta, dvorac u Sintri, između ugravirane Zvezde i Barselone, slivao mu se krem od lokalnih “pašteiša”. Odbijao je zbog linije “leitao” (prasetinu), ali sirevima i vinjo verdeu, nije mogao da odoli. Mi smo mu se približavali.
 
Lisabonu smo prišli preko najdužeg mesta u Evropi. Suton, 10 uveče… Večera sa Arena timom, neprocenjiva… Serhio Ramos, Nemac zarobljen u telu Španca, majstor za golove u nadoknadi vremena, srušio je sve snove “rohiblankosa”, među koje sam smestio i sebe. Uške se posle dužeg vremena vratio u Madrid. Sve što se desilo u Lisabonu, ostalo je na kraju u Madridu. Utešio sam se posle meča, slikavši se sa Ser Aleksom Fergusonom. Povratak je bio duži od odlaska. Možda jednom sve to doživi ekranizaciju.
 
Godinu dana kasnije, u Berlinu, vozili smo se bajsom po Vendersovim lokacijama. Neimar i Mesi su se vozali po Juventusovoj odbrani. Uške je lako stigao iz Madrida u Barsu, iz prostog razloga, što u Madridu svuda imate i oznake skretanja ka Barseloni.
 
Madridski rivali su zakazali novo finale, dve godine posle lisabonskog. Ovoga puta, na San Siru. Opet je kraljevski klub bio bolji i opet se Uške nije mrdao iz Španije. Sada je ponovo na Ostrvu, čeka novog vlasnika, čeka svoj novi pansion u Torinu ili opet onaj madridski i čeka mene. U srcu Velsa, srešćemo se nedaleko od najstarije prodavnice ploča na svetu. Ćaskaćemo o tome šta nam se sve desilo za ovih godinu dana. Uključićemo gramofon i biće nas šestorica: Bitlsi, Uške i ja…

/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika