• VIŠE
    _
  • ENG
UŠKE I JA - peti deo
26.05.2017. AUTOR: Zoran Panjković


Operacija Bari, počela je onog trenutka kada je švajcarski sudija Galer pokazao na centar, kada su igrači Bajerna polegali na travu, kada je Robi čupao Lukića na atletskoj stazi, a Ljupko izgledao kao Mel Gibson u nikada režiranom “Pobesnelom Maksu” sa hepiendom. Od tog trenutka razvijale su se mape, analizirali načini transporta, vazduh, voda ili zemlja. Uške je znao da mu stiže “Stella Rossa”, a ja sam znao da ćemo se konačno sresti. 
 
Za to vreme, Zvezda se pripremala za, u tom trenutku najbogatiji evropski klub, marsejski Olimpik. Kada ti na klupi sedi jedan od kreatora totalnog fudbala, Rajmond Gutals, kada ti je jedan od čelnika, neprevaziđeni “Kajzer Franc”, kada ti igra najbolji evropski fudbaler Žan Pjer Papen, a na klupi sedi najbolji fudbaler naše zemlje, onda je jasno zašto joj rival u finalu nije bio Real ili Milan. 
 
Pred sam put u Bari, Zvezda je ugostila Osijek. Uprava je odlučila da ulaz bude slobodan. Bila je sreda, radni dan, škole su radile punom parom… Na “Marakanu” je tada stiglo 70.000 ljudi. Tada smo poslednji put gledali Zvezdu, koja nikada nije osvojila Evropu.
 
Zvezdina ekspedicija je krenula nedelju dana ranije. Bili su smešteni dovoljno daleko od javnosti, navijača, ponekad dosadnih novinara… potpuna izolacija, adekvatna značaju bitke za koju su se spremali. Uprava i Ljupko su rešili da igračima zabrane gledanje televizije u noćnim satima. Dakle, ništa “Colpo Grosso” ni “Electric Blue”. Mogli su da gledaju i razmišljaju samo o Papenu, Vodlu i ekipi…
 
Za to vreme u Beogradu, mi smo se pripremali za put. Jedan deo ekipe išao je sa “Putnikom”, drugi sa agencijom “Maja”.
 
Autobusi su kretali sa Kalemegdana. Tog utorka, ujutro, Pariska je bila blokirana, na desetine autobusa je čekalo navijače, plato ispred paviljona “Cvijeta Zuzorić”, bio je krcat. Mnogo poznatih ljudi iz grada. Ekipa iz KST-a nosi zastavu na kojoj je citat iz serije “Twin Peaks”, “Fire Walk With Me”. Tu su i poznanici sa “Akademije”, srećem i neke školske drugove, kolege sa faksa… Izgledalo je kao nikada održani koncert Bitlsa u Beogradu ili Ramonsi u CBGB-u, koji prima 20.000 ljudi. Ali ovo je bilo realno, oku vidljivo, lako opisivo, nezaboravno. To je bio događaj na kome si jednostavno morao da budeš. Posle sigurnih sat vremena raspoređivanja po autobusima, konvoj je krenuo. Kiša je stala, pojavilo se sunce, koje će nas pratiti tokom čitavog puta.
 
Noć je odavno pala na Lido di Jesolo, gde smo bili smešteni. “Šta li sada rade Dejo i ekipa, spavaju li mirno Džaja i Cvele…”, pitali smo se, smejali i spremali za dan odluke.
 
Jutro sunčano, ma savršeno… Nemamo pojma, da par stotina kilometara južnije, Ljupko i ekipa, spremaju taktiku, koju niko ne očekuje, pobedničku, šampionsku, trofejnu, iskoristiće sve autobuse koji su krenuli sa Kališa i parkirati ih ispred Dike Stojanovića. Krećemo posle doručka, smejanje i slikanje, u srcu hladnoća, a krv gori.  Vozimo se duž “čizme”, najlepši Điro di Italija, dva stajanja, sada znaš ceo autobus, familija…
 
Približavamo se našem cilju. Nemamo mnogo vremena za grad. Autobus pristaje na veliki parking ispred stadiona Sveti Nikola. Na parkingu, iz autobusa, prepoznajem drugara iz gimnazije, Igora. Pretres je detaljan. Na internetu sam tek nedavno našao snimak na kome se spremamo za ulaz na stadion. Pristižemo na južni deo tribine, i to donji deo, smeštamo se bliže zapadu. Dok smo se dvoumili da li da se popnemo gore, pronalaze nas prijatelji iz “Maje”, Jugan, Ogi, Vuja, Voja i odvode na donji deo, ali ka “istoku”, gde je ostatak ekipe. Dok se probijamo, scena za nezaborav. Sa gornjeg dela tribine, pravi se “zavesa” od rolni. Mi smo u potpunom mraku i u tom trenutku, ispred mene pada mala plastična flašica Koka Kole, neotvorena. Ja je otvaram, pijem, iznad mene lete rolne papira. Scena za reklamu, ozbiljnu, nagrađivanu… Minut kasnije, bili smo iznad transparenta “Podravska Slatina”. Tu ćemo ostati do kraja…
 
Uške je u parteru. Nedaleko od njega, prolazi Ćićolina. Malo mu bi neprijatno. Piksi u trenerci sa grbom koji nema zvezdu, javlja se Zvezdinim navijačima. Uške ne zna za koga da navija. Malo bi na more. do Marseja, a opet pričali su mu i kakvo je zezanje u Beogradu. Nije svestan šta će sve videti i čuti u narednih godinu dana. 120 minuta pakla. Piksi odbija da puca penal protiv Zvezde. Stojanović, Prosinečki, Binić, Belodeić, Mihajlović i Pančev, odbijaju da ne budu heroji. Kapiten diže pehar, ekipa kreće ka nama. Uške je tu ispred mene.
“Pa dobro, gde si ti, brate moj klempavi!?”

/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika