• VIŠE
    _
  • ENG
UŠKE I JA - četvrti deo
23.05.2017. AUTOR: Zoran Panjković


Prošli su i Maskimir i Poljud, tako kako su prošli. Bilo je jasno da su nam ostali još jedan Bežigrad, jedni Vinkovci i jedna Kantrida. Nismo očekivali da će fudbal i nogomet toliko postati nerazumljvi jedan drugom.
 
Zvezda je čekala Grashopers. Odlazak na stadion, delovao je kao odlazak u bioskop. Očekivalo se da Otmar Hicfeld i njegovi igrači budu dovoljno poniženi pa da put u Cirih poprimi sve karakteristike, priatne ekskurzije.  Možda ne baš tako poniženi, kao amateri malteškog Hibernijansa, koje je u Kupu UEFA, Partizan vratio svojim profesijama.
 
Na Marakani, neubedljiva Zvezda uz rezultat koji je odgovarao Švajcarcima. Ipak, revanš u Cirihu, bio je prilično neuzbudljiv. Bilo je jasno da Zvezda ima ozbiljne namere. Za to vreme Uške, koji je savladao konverzacijski kurs italijanskog, radovao se finalu u Bariju, kako bi to svoje znanje jezika primenio i negde drugde a ne samo u Milanu.
 
U drugom kolu Kupa šampiona, Zvezda je otcepila škotskog prvaka od Evrope, bez ikakvih problema. 3:0 na Marakani, totalna dominacija, Glazgov Rendžers je jedva čekao povratak kući. Njihove navijače smo častili u “Cvetiću”, smatrali smo Škotsku nečim posebnim i bliskim, ne samo zbog toga što i ovaj grad ima veliko fudbalsko rivalstvo kao i Beograd, zbog čega je, jednom prilikom i veliki Seltikov navijač, Džim Ker, iz Simple Minds, izjavio da je tada svim srcem navijao za Crvenu zvezdu.
 
Partizan je preko penala, preskočio Baskiju i njen najlepši grad San Sebastijan. Real Sosijedad nije bio dovoljno jak za crno-bele, koje je žreb odveo na San Siro. U međuvremenu slavio se Sveti Aranđel u rokenrol stilu. Dva velika alternativna benda svirala su kod nas. U SKC-u Ride, a u KST-u Perfect Disaster. To trčanje iz jedne dvorane u drugu, pamtim i danas.
 
A na San Siru, Inter… Lotar, Klinsman, Breme…To što je tada promašio Milan Đurđević, ne znam kako bi i sada, više od četvrt veka kasnije, mogao da objasnim. Partizan je izgubio sa 3:0, moglo je da bude bar 3:3, ovako, Humska je bila puna, ali svima je bilo jasno da će boje Beograda u Evropi, ostati da brani samo Crvena zvezda.
 
Mart 1991. u Beogradu bio je vreo, iako temperatura napolju jedva da je bila prolećna.  Na putu do polufinala, ispred Zvezde je stajao Dinamo iz Drezdena. Sećam se da sam ih kao klinac gledao na JNA, kada je Partizan igrao prvo kolo Kupa šampiona. To je bila moja prva evropska utakmica. U revanšu je Borota primio onaj gol za koji smo mislili da se jednom prima. Šestić nas je sve, uključujući i Borotu, demantovao koji mesec kasnije. Dinamo Drezden, devet godina pre novog milenijuma, bio je jedan nebitan nemački klub, koji je pokušavao da nađe svoje mesto pod suncem u ujedinjenoj Nemačkoj.
 
Bio je 6. mart, ustao sam sa povišenom temperaturom, ali sam rešio da to popodne budem na Marakani. Išli smo ortak i ja kolima, na Gazeli pred skretanje ka Bulevaru mira, opalio nas je neki “zemljak”, otpozadi, ali srećom nismo ušli u lančani. Ostavili smo kola na sred Gazele, ustopirali neke ljude i taman stigli na gol Prosinečkog za vođstvo. Zaista je je bilo jasno da će Zvezdina tradicija protiv DR Nemačkih ekipa, biti nastavljena (Karl Cajs, Dinamo Berlin, pa opet Karl Cajs…). Završilo se 3:0, a u revanšu su meč prekinuli tamošnji huligani, lutajući u svojim političkim opredeljenjia, od nemila do nedraga.
 
Moj “klempavi drugar”, još uvek se šepurio po Italiji, dok smo mi gulili beogradski asfalt i gutali sve ono što isti sa sobom nosi. Radovali smo se činjenici da je Zvezda superiorna, ali složićete se, nekako, od šampiona Švajcarske, Škotske i DR Nemačke, drugo se nije ni očekivalo, nego da se utrkuju ko će tužniji da ode iz Beograda. Očekivao se pravi rival, neko moćan, sa fudbalskim pedigreom, istorijom od koje ti nije svejedno.
 
U činiji su bile četiri kuglice. U jednoj Zvezda, drugoj Spartak iz Moskve, u trećoj Olimpik iz Marseja, a u četvrtoj Bajern. Džaja je želeo Bajern, mnogi su delili njegov optimizam, neki su isti priželjkivali iz drugačijih razloga. Nisam imao posebne želje, osim one da konačno vidim Ušketa, da dođe u ovaj grad, u koji nije svraćao od 1973. kada je u finalu KEŠ-a, Ajaks dobio Juve.
 
Džajina želja bila je ispunjena. Zvezda je za rivala dobila simbol nemačkog fudbala, nestvarni, neuništivi na 800 minuta pakla, setovani Bajern, koji je 12 godina ranije, golovima Ditera Henesa, uništio ono jednosatno fudbalsko uživanje, kada je Zvezda vodila sa 3:0. Ni činjenica da će mu koju deceniju kasnije policija uhapsiti brata zbog “nemarnosti” u plaćanju poreza, nije mnogo promenila moj odnos prema tom decembru.
 
Aprila 1991. nisam znao da li je vreme za osvetu, da li je ovo trenutak u kome postaješ nešto, da li je vreme da Zvezda naplati maglu protiv Milana, sudiju Mikelotija iz finala Kupa UEFA protiv Borusije i šta sve ne i koga sve ne… Znali smo samo da Zvezda ima timčinu, ali smo bili suviše subjektivni i uplašeni, da bi išta mogli da procenimo i predvidimo.
 
Bio je 10. april, Minhen… Olimpijski stadion, delovao je kao da je u Ljutice Bogdana Strasse… Zvezda se postavila tako, kao da sve od nje zavisi. Tako je delovala i u trenutku kada je gubila. Rutinski je preokrenula rezultat. Nije česta situacija da jedan takav tim, kao što je Bajern, učiniš toliko nemoćnim i prosto, da mu doziraš, koliko može i sme da igra. Ovom pobedom, Zvezda je pokazala, da njeni raniji rivali nisu bili slabi, već da je ona toliko jaka. Ostalo je još da se vidi, kako stoji psihološki. Marakana se nagledala u svojoj istoriji Ditera Milera i Ditera Henesa, samo zahvaljujući razlici između nemačkog i našeg mentaliteta. Ozbiljan test je bio pred crveno-belima. Ma, kakav test, matura, diplomski, doktorat na temu: Priprema ekipe pred utakmice života. Što mi je poznat ovaj naslov….
 
Kišna sreda, 24. april… stala je dva sata pre početka utakmice. Tapkaroši pukli, pa su morali da prodaju karte za pljeskavicu. Stadion je delovao kao ratničko polje, atmosfera gladijatorska. Zvezda je vodila, Zvezda je gubila, Bajern je imao stativu, lopta je imala efe, stadion je imao delirijum, zemlja je imala podrhtavanje. Presađenoj travi sa Marakane, nikakvi vetrovi i oluje, nisu mogle ništa. Zvezda je ušla u finale…
 
Kada sam uplatio aranžman za Bari, bilo je jasno da ćemo se sresti prvi put. Od onog finala LIverpul-Borusija, prošlo je bilo 14 godina. Dosta je bilo druženja tipa, on kao TV zvezda, ja kao njegov fan. Došao je dan velikog susreta.

/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika