• VIŠE
    _
  • ENG
Poetična lakoća, avangarda terena i nestvarna inteligencija….
17.02.2017. AUTOR: Zoran Panjković
Da li je život Dine Merlina, dosadan i sterilan, hladan i neuzbudljiv? Da li ga provodi u tišini, nalik na jezersku? Da li je jedina buka koju doživljava, automobilska sirena, koja se oglasi jednom nedeljno? Smatrajte me nepoverljivim, ali odgovorno tvrdim da nije. Pa zašto je onda napisao delo pod nazivom “Moj život je Švicarska”? To zna samo on.
 
Naravno da je Švica prelepa, na momente kičerica, na momente raj na zemlji, sve dok se ne udje u random radnju, gde su cene uglavnom “Sve po 69”, ali franaka. Em skupa, em bez pravog fudbalskog senzibiliteta, em bez jake muzičke scene, em bez prodavnice ploča… Pitate se, pa šta ću onda ja tamo ovog februara. E, pa ne smem da vam kažem.
 
Za njega sam prvi put čuo 1978. godine. Sakupljali smo sličice za Mundijal u Argentini. Ložili se na Kempesa, Zika, Rensenbrinka i njega. Ne sećam se da je iko od mojih drugara navijao za reprezentaciju za koju je on igrao, ali u godinama koje su sledile, sve više smo poštovali taj šarm, fudbalsku estetiku, kreaciju nalik na brazilsku, inteligenciju, koju smo imali još samo mi, ali koju nismo uspeli da ovenčamo trofejima iz milion drugih razloga.
 
Njegova rešenja na sredini terena, delovala su kao mnoga iz matematičkih zbirki zadataka, i to onih sa zvezdicom. Ni težih zadataka, ni lakših odgovora. Lopte je delio, kao poklone sa mašnicom. Svoje drugare je častio golovima, koje bi oni postizali, a on igrao za “desetku”, baš onako kao što zamišljamo da igra svaka prava “desetka” iz prošlog veka.
 
Odrastao je na lepšem delu ulice. U kome su jakne bile stative, a automobili sudije, koji bi prekidali igru, svaki put, kada bi prolazili ulicom.
 
Slobodne udarce je izvodio, kao da ispred sebe ima šestar I uglomer. Živi zidovi bi činili dekor, uzalud su ih mnogi formirali. Lopta bi ih zaobilazila. Golmani, oni srećniji, bacali bi se u pravcu kretanja lopte i tako postajali deo mnogih fudbalskih špica. On bi se koji sekund kasnije radovao, šarmantno i ležerno, znajući da će već kod sledećeg prekida, opet imati priliku da sve to ponovi.
 
U godini kada su odigrane jedine olimpijske igre na našim prostorima, on je bio “odličniji” nego inače. Nezaustavljiv, precizan i maštovit, nasmejan i brutalan, delio bi po utakmici “400 udaraca”, dajući sebe “Do poslednjeg daha”, kao što su to pre njega radili njegovi zemljaci iza filmskih kamera.
 
Bio je najbolji, dao nam je golove iz raznovrsnih situacija. Jedna Zvezdina zvezda je samo na jednoj utakmici u svojoj karijeri, čuvala igrača. Na toj protiv njega, upravo njega. I dok ga je čuvao, mi smo vodili. Posle toga više nismo. Planeta mu se divila, Evropu je pokoravao, noseći oba dresa, klupski I nacionalni. Video je smrt na mestu gde se slavio život, na stadionu. Jednom je umro jedan doktor, a drugi put, na desetine navijača, koje su došle da zajedno sa njim proslave titulu.
 
Igrao je i u Sarajevu, dolazio je i u Beograd. Kao fudbalera, nikada ga nismo pobedili, ali kao trenera jesmo… I to onim savršenim volejom, istog onog, koji ga je čuvao koju godinu ranije. Naše prostore nikada nije razdvajao po graničnim prelazima, već bi nas uvek nazivao Jugoslavijom. Davao je šansu da svoje mesto pod fudbalskim suncem pronađu i oni, koji su stradali ili se nisu snašli u trenutku kada je fudbal postajao skup posao. Fudbalom se bavio I kada je kopačke zamenio “salonkama”, pa, na neki način i sada, kada nosi “spenserice”, kao tog februarskog dana, kada smo se sreli.
 
Pokazao sam mu album Argentina 78, gde je sve počelo. Skidajući “đubretarac”, listao ga je, kao i ja, kada poželim da se vratim u to doba. Potpisao mi je svoju sličicu. Kroz prozor se videlo jezero. Dan je bio sumoran, kiša ga je činila još dosadnijim. Pričali smo o svemu, što ima veze sa lepotom lopte. Sećali se i podsećali.
 
Hvala svima koji su učnili da mi život toga dana postane “Švicarska”. Možda je i Dino imao, tako nekog.
 
Poetična lakoća, avangarda terena i nestvarna inteligencija….
 
/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika