• VIŠE
    _
  • ENG
Hej, Slavene…
29.12.2016. AUTOR: Zoran Panjković
Bio je oktobar 1999. Izašao sam iz “Esplanade”, u nameri da izmerim nivo adrenalina u krvi, pojedem prve posleratne štrukle, kupim tada jedini Plejboj, na takoreći maternjem jeziku i testiram svoje imitatorske sposobnosti. Nekako u to vreme na drugom kraju grada, Dejo Savićević je pominjao “usta škrbava”.
 
Umesto Plejboja, odlučio sam se za kulen. Na Dolcu sam sreo Ćiru Blaževića, kako nosi stvari sa pijace. U trenerkama su Bogovićevom šetali Jarni i Asanović. Ispred hotela “Duborvnik”, vreva… na bivšem Trgu republike, sve je bilo crveno-belo. Čule su se pesme koje su mi nedostajale, bilo je i onih od kojih ti se ledi krv. To veče igrali su najbolji drugari u dramatično različitim dresovima, pod istim ili sličnim pritiscima.
 
U tek otvorenom restoranu “Boban”, naručio sam “šnit Zvonine torte” i brzo se uputio ka “Interkontinentalu”. gde je trebalo da se okupe bivši igrači iz Hrvatske. Želeo sam da sretnem Bearu. Prošao sam pored “Kavkaza” u kome je Džoni, u svojim “Pametnim i knjiškim ljudima”, “uz pljuge i pivo, raspravljao mnoge stvari i kužio svijet”. Setio sam se svog poslednjeg “Kavkaza”, kada sam sa ekskurizjom obilazeći “Mimaru” svratio u ovu kafanu i sreo Čavu Dimitrijevića i Harisa Škoru, kako se “pripremaju” pred utakmicu sa Prištinom. Tog septembra 1987. Dinamo je na Maksimiru izgubio sa 3:1.
 
Ostavio sam iza sebe HNK, hrabro krenuo ka Interkontinentalu, ali me je već na samom ulazu u hotel, dočekao nepoznati civil u fudbalskoj uniformi.
“Odakle si? Imaš li ulaznicu?”.
 
Videvši da ima dosta slično obučenih oko njega, da je atmosfera idealna za laž i imitaciju, reših da mu ne dam sve podatke:
“Iz gradskog sam radija Osijek i imam akreditaciju”.
“U redu je, možeš da uđeš”.
 
Prvi nivo sam prošao. Hol hotela je izgledao kao stadionski bife. Nestvarno mi je delovalo da se hrvatska reprezentacija pripremala u takvim uslovima. Tu su se mešali navijači sa igračima, bivši fudbaleri sa čelnicima saveza, osoblje sa gostima. U jednom trenutku ugledao sam veliki broj novinara iznad kojih sam jasno prepoznao Slavena Bilića. Njegov intervju od koju godinu ranije, za “Melody Maker” u kome on pozira u svojoj sobi kao fudbaler West Ham-a opkoljen pločama sa gitarskom muzikom ostavio je na mene tada najpozitivniji utisak i bilo je uživanje znati da postoje i takvi fudbaleri.
 
Kako se broj navijača oko Bilića smanjivao tako sam mu se je približavao.
“Da li je to veliki fan REM-a?” pitao sam ga želeći da razbijem stereotipna pitanja mojih prethodnika
 


 
“Otkud znaš? Odakle si?”
 
On je jedini to popodne od mene dobio tačan odgovor, ko sam i odakle sam…
“Hajmo, malo u stranu, ima ovde svakakvih”, bio je odgovor koji je Slavena meni učinio ogromnim i sada priču o njemu, posle tog oktobra 1999. širim kao “viru Isusovu”.
 
Pričali smo o svemu, o fudbalu, rokenrolu, “Upton Parku”, velikoj četvorci, kao da se te večeri neće desiti ništa posebno. Fudbalski gledano, ništa se posebno, zapravo nije ni desilo. Ali je popularna kulutra dobila mnogo.
 
Pevala je Severina, “Devojku sa sela”, Batica i Jarni su postali fudbalski “Đoka Marjanović i Vice Vukov”, Mateja Kežman je zahvaljujući tom rezultatu, otputovao na EURO 2000, dobio crveni karton u 37 sekundi, protiv Norveške, što je inspirisalo jedan rokenrol bend da uzme njegovo prezime za svoje ime. Ja sam prešpartao Beneluks, odgledao Sonic Youth i Smog, ali što je najvažnije, dobio sam Slavena, koji je stereotipe davno srušio, ne samo kroz svoje izjave, intervjue i konferencije za novinare, već i kroz fakultetsku diplomu, CD sa svojim bendom Rawbaw, objavljenu knjigu, restriktivan odnos prema svim nekulturama
i bliskost sa meni najdražim Purgerom, čačanske krvne grupe. Ako je fudbal u svojoj srži pop-kultura, onda je Bilić uvek bio njen promoter.
 
Bio je oktobar 2016. London… Dan kada je najistočniji londonski klub izbacio najzapadniji, iako sam njihove duele uvek doživljavao kao pankersku verziju sukoba “udario brat na brata”. Videli smo se posle utakmice. Proveo me je do njegove kancelarije u kojoj su u tom trenutku sedeli predstavnici stručnih štabova oba londonska kluba i analizirali utakmicu, što je za mene bio, pa rekao bih, kulturološki šok. Procunjali smo do svlačionice. Zavirivao mi je u kesu sa pločama. Oduševio se Buzzcocksima, preporučio sam mu novog Billy Bragga, kao istinskog West Ham navijača.


 
Pričali smo o svemu, o fudbalu, rokenrolu, “Upton Parku”, velikoj četvorci, kao da se te večeri nije desilo ništa posebno. Fudbalski gledano, ništa se posebno, zapravo nije ni desilo. Ali je popularna kultura dobila mnogo. “Cockney Rejects” su dobili “Madness”, Obamin klub je pobedio Clintonov, Zoza je dobio Zazin dres, Hitchcock bi bio srećan, a Joe Strummer tužan.
 
A ja sam još jednom “upoznao” Slavena. Nastavili smo tamo gde smo stali…
 
/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika