• VIŠE
    _
  • ENG
Albwm Sticer
16.11.2016. AUTOR: Zoran Panjković
Fudbal mi je mnogo pomogao da skapiram geografiju, položaj zemalja, njihova društvena uređenja, glavne i ostale gradove, daleko pre nego što ću postati đak prvak. Uz sakupljanje sličica, besomučno gledanje TV prenosa u kojima bi jedni bili u belim, a drugi u sivim dresovima, uvozio sam magiju, vrteo globus i držao Evropu pod apsolutnom kontrolom. Tako se u moju glavu ušunjao Vels. 

Bilo je to moje poslednje neobrazovano proleće. Radio stanicama se vrtela pesma Ambasadora, koja nas je predstavljala na “Pesmi Evrovizije”, “Ne mogu skriti svoju bol”, koja je u finalu u Hagu, zauzela neko loše mesto. E, da tog proleća sam čuo i za Hag, bez pomoći fudbala. 

Pamtim dobro reprezentaciju u kojoj nije bilo igrača iz kluba za koji sam navijao. Pa ni onih igrača iz kluba za koji su navijali neki moji drugari. Gledali smo Mužinića, Šurjaka, Buljana, Peruzovića i kompaniju, kako znanje stečeno na “Plinari”, primenjuju po Evropi. 

Dobro se sećam revanša četvrtfinala Kupa nacija. Čini mi se da je Mladen Delić bio komentator. Imali smo 2:0 iz Zagreba, revanš se igrao u Kardifu. Ne pamtim golove, ali znam da je stalno pominjao Džona Tošaka, koji je golmanu Enveru Mariću, a samim tim i meni, bio najveća opasnost. Završilo se 1:1, preko Velsa smo stigli u završnicu i dobili šansu da budemo organizatori te svojevrsne preteče Final 4. Dakle, da nije bilo Velsa, ne bi bilo ni PEF-a. Ne bi Džaja motao Vogtsa, ne bi čuli za Ditera Milera, ne bi “Marakana” bila domaćin veikog finala, niti bi Beograđani videli onaj Panjenkin gol. Dakle, Vels je uzeo lepu parcelu u mom sećanju. 

Tošaka sam voleo dok je igrao za Liverpul. On i Dalgliš su najzaslužniji zašto sam tada zavoleo tim sa Enfilda. Mnogo godina kasnije, Liverpul mi je postao “bivša riba”, ali mi je draga, jer mi je kao i svaka bivša riba obeležio lep deo života, takoreći, odrastanje. Vels mi je bio još draži, kada je stigla Liverpulova generacija Iana Raša. Zavoleo sam ga kao i ostale reprezentacije sa Ostrva. Ložio sam se na huk sa tribine, na nemanje atletske staze, na “Mitre” loptu, na igru na centarfora, na mahom zelene golmanske dresove, na navijačku subkulturu, njen modni izraz… Sve mi je postalo važno, što bi dolazilo preko Lamanša. 

Do prvih i jedinih sličica velških fudbalera stigao sam 1978. godine, kada je u albumu za Mundijal, poseban deo bio posvećen ekipama koje se nisu kvalifikovale. Tu smo se našli i mi i oni. Sa jedne strane Tošak i Jorat, sa druge Filipović i Popivoda. Ovaj od ovog leta nisam ni skupljao, tako da su te sličice iz ‘78 jedine koje imam, a da u uglu stoji grb Velsa. 

Velški klubovi su mi kao klincu bili prilično nepoznati. Mislim da je Rijeka jednom igrala neku Evropu protiv Wrexham-a, ali jedan drugi klub mi je ostao urezan za sva vremena, Swansea. Bila je zima 1981. kada je Zvezda otišla na turneju po Velikoj Britaniji. Bilo je tu i pobeda i remija i poraza, ali onaj protiv Svonsija, verujem da ne pamte ni njegovi navijači. Zvezda je pukla 7:1!!!

U međuvremenu sam saznavao i za Toma Džonsa, i za Entoni Hopkinsa, i za Portmeirion, i za Manic Street Preachers… Pre neku godinu na praznik St. Davida, puštao sam muziku, isključivo velških izvođača. 
 
Kardif sam prvi put video, 2003. godine. Petko je postao selektor, već smo ispali iz kvalifikacija za EURO u Portugalu. Sećam se samo “Milenijuma”, čudesnog zdanja, toliko ogromnog, a tako britanskog. I naravno sećam se pobede. Znam da sam DVD sa mojim najomiljenijim filmom, “Dan velikih talasa”, tada kupio upravo u Kardifu.


Radovao sam se i ovoj poseti. Bio sam ubeđen u pobedu. Tesnu, ali pobedu… 

Subota je otpočela s kišom. Prošetao sam gradom. Mešali su se argentinski i lokalni, ponegde i naš zvuk. Igrao se tog dana ragbi, igrao se i fudbal… Grad okićen za Božić. Svratio sam do kraft pivare “Zero Degrees”, kupio ploče, a najnoviju od Hope Sandoval, upravo u najstarijoj prodavnici ploča na svetu, Spillers Records. Nastala je 1894!?!?!
 
Serija “Cold Feet”, jedna od mojih najomiljenijih dobila je i svoj nastavak. Od subote je jedan primerak, deo moje DVD kolekcije. Probao sam i ale sa medom. Podsetio me na BIP iz 1989. ne zezam se… 


 
Dakle sve je bilo spremno za fudbal, Krenuli smo na stadion Kardif Sitija i videli desetak klinaca sa našim zastavama, ispostaviće se da su polaznici srpske fudbalske škole iz Londona. Kažu, da im je Bane (Ivanović) nabavio karte. 


 
Dobro smo počeli, malo oprezno, tek toliko da im izmerimo gornji i donji pritisak, a onda smo počeli da gradimo vođstvo. Oni su delovali kao mesarski Dream Team. Lopta je često bila nevažan detalj u njihovoj igri. Bejl je još jednom potvrdio sve moje antipatije koje gajim prema Realu, još iz vremena, Kamača, Huanita i Santiljane i to se jednostavno neće promeniti. Tukao je Nemanju (Matića), svaki put kada bi mu se približio. Bunio se kod sudije, dok se Tadićev nos delio na pola. Jednostavno, momak, zbog koga mi je onaj novosadski tenis (sa jednim izgubljenim gemom) još draži. 


I taman kad smo mislili da je naše vođstvo pitanje minuta, dali smo sebi gol. U nastavku meča, totalna opstrukcija od strane domaćih. Dvadesetak minuta pre kraja utakmice, krenuo sam da pišem izveštaj, koji je počinjao:
 
“Tradicija nije prekinuta, a do prekida je Vels delilo ….. minuta”


Ostalo je samo da upišem jednocifren broj. Ispostaviće se da je Mitar izabrao 4. Uzeli smo bod, da se igralo još tri i po minuta, uzeli bi sva tri. Tradicija je i dalje naša. Drago mi je zbog Muslina i FIleta, zbog Krleta i Đore, zbog nas…
 
Napustio sam Kardif, čvrsto verujući da je ovaj bod i Ducijev nos, putokaz ka nečemu u čemu ćemo uživati za dve godine, sakupljanju albumu sa sličicama, onom pravom… sa nama u njemu. Za prevod na velški, pogledajte naslov :)

/ PREPORUČUJEMO
Izbor naših urednika